Lokalno adaptirane rase domaćih životinja su proizvod pažljive selekcije stočara kroz viševekovni vremenski period. Pored toga što predstavljaju važnu komponentu u očuvanju celokupnog biodiverziteta, autohtone rase domaćih životinja su i neizostavni element kulturnog identiteta za autentičnu ponudu seoskog turizma
Celi prostor zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju, poznat je po velikom stepenu biološke raznovrsnosti, uključujući čak i agrodiverzitet. Brojne sorte, vrste i tipovi autohtonih populacija gajenih biljaka, životinja i mikroorganizama predstavljaju veliki potencijal i diferencijalnu prednost za razvoj autentične ponude u seoskom turizmu. Često se prilikom osmišljavanja turističkih ponuda zaboravlja da treba najpre raditi na promociji i očuvanju upravo lokalnih, tradicionalnih vrednosti. Autohtone vrste domaćih životinja su deo celokupnog kulturnog identiteta prostora na kome su nastale i stoga ih treba neizostavno uključiti kao deo turističke ponude seoskog turizma.
Biološka raznovrsnost, ili skraćeno biodiverzitet, predstavlja ukupnost gena, vrsta i eko-sistema na planeti Zemlji. Agrodiverzitet je jedna od vitalnih komponenati globalnog biodiverziteta. Milenijumskim radom poljoprivrednika, tokom procesa pripitomljavanja i kasnije pažljive selekcije nastale su lokalno adaptirane vrste i rase domaćih životinja koje često nazivaju i autohtonim. Kako bi opstali u specifičnom ruralnom okruženju, ljudi su vekovima pokušavali da zadovolje svoje potrebe odabirom onih primeraka životinja koje su najbolje prilagođene određenom spektru klimatskih i drugih ekoloških uslova.
Tako su nastale autohtone rase, koje su nekada bile najvažniji vid ekonomskog osiguranja za opstanak u ruralnim predelima, a danas se sve više govori i o njihovom vitalnom značaju za funkcionisanje agroeko-sistema, njihovu strukturu i procese proizvodnje hrane, kao i opstanak milijardi ljudi u svetu .
Značaj očuvanja autohtonih rasa domaćih životinja raste podizanjem svesti o ulozi tradicionalne hrane u lokalnoj kulturi, hranljive vrednost mnogih lokalnih namirnica i značaja raznovrsnosti ishrane, te smanjenja puta koji hrana pređe od mesta proizvodnje do tržišta. Sve više se uviđa veza između razvoja agro i ruralnog turizma sa inicijativama čiji je cilj promovisanje istinske tradicionalne i lokalne hrane, koja proističe upravo iz autohtonih genetičkih resursa. I međunarodne inicijative, uključujući “Slow Food pokret“, podržavaju ovaj trend i veću upotrebu „geografskih oznaka” da se odredi specifično geografsko poreklo hrane koja ima kvalitete ili ugled koji su u vezi s mestom porekla. Organski proizvođači širom sveta zahtevaju životinjske i biljne sorte prilagođene organskim uslovima gajenja, koje pomažu da agrodiverzitet globalno dobije na još većem značaju.
Neke od autentičnih autohtonih rasa domaćih životinja koje su prepoznatljive na teritoroji Srbije su: balkanska koza, ovce pramenka i cigaja, svinje moravka, resavka i mangulica, krava buša, balkanski magarac, bosanski brdski konj, itd. Sve one su nastale u obično surovim sredinama, gde je ratarstvo teško ili nemoguće. Odlikuju se izvrsnom prilagođenošću na lokalne uslove, otpornošću ka bolestima, malo su zahtevne i uz minimalna ulaganja proizvode sirovine atraktivne za tradicionalne proizvode izuzetnog ukusa koji mogu da ostvare odlične cene u posebnim tržišnim nišama, uključujući ruralni turizam. I mnogo više od toga, autohtone rase su deo sveukupnog kulturnog identiteta i nasleđa prostora na kome su nastale. Ruralne sredine koje teže razvoju seoskog turizma moraju negovati i celokupnu sliku predela sa životinjama autentičnim za tu određenu sredinu. Ukus i oko stranih i urbanih turista naročito zapažju takve elemente ponude koje se ne mogu sresti na drugim turističkim destinacijama. Jedna od ideja vodilja za sve aktere u seoskom turizmu treba biti da se ne treba stideti predstaviti ono što je tipično naše. Možda naše lokalne rase domaćih životinja nisu najproduktivnije, možda nisu opšte poznate kao neke svetske rase, ali, one su zapravo naš autentični proizvod koji daje poseban doživljaj odnosno daje oznaku brenda našoj turističkoj ponudi.
Turizam je pojava novijeg doba. Nekad su samo pustolovi i oni u bijegu od zakona odlaziili u tuđe zemlje (isključit ćemo vojske i ratove, oni su preteča turizma valjda), danas je turizam izdašna gospodarska grana koja govori o ekonomskom napretku svijeta (liberalnom, dakako). Za razliku od uobičajenog turizma koji podrazumijeva hotele, zvjezdice, kreditne kartice, masovnost, ovaj seoski spada u neku podvrstu. Poput adrenalinskog (nevjerojatno, ali postoji velik broj odraslih ljudi koji odlaze u neke parkove i tamo se igraju rata, valjda kako bi promovirali svoju odraslost na video igricama). Dok masovni turizam treba reklamu, dok bira između all inklusive i spa resort, seoski turizam ne treba takvu vrstu reklame. Turisti bi morali biti sretni da postoje sela koja ne glume sela, da postoje seoska gospodarstva koja su autentična – to im je jedini način vidjeti svijet kakvim je bio i kakvim može biti, odluče li gospodari svemira jednog dana oduzeti… Čitaj više »
Balkanski polticari
Koga briga za autohtone domaće životinje, ako izuzmemo vrste koje su kućni ljibimci, svaki dan je sve više ljudi koji nikad u životu nisu vidili ovcu, kravu, tovara . . . a kamoli da im autohtone vrste išta znače.
Seoski turizam postaje grana turističke industrije koja ide u sve veću komercijalizaciju.
Strasno je to koliko potencijala imamo mi u Slavoniji i Vojvodini po pitanju seoskog turizma. Protekle dvije godine sam radio vikendom kao prevoditelj za jednu turisticku agenciju u Osijeku. Ta agencija dovodi turiste većinom starije dobi u Osijek. Oni dolaze brodom rijekom Dravom, na putovanju od Amsterdama do Bukuresta, sve rijekom. Većina tih ljudi su Britanci, Amerikanci ili Australci. Uglavnom englesko govorno područje. Dio turisticke ture je bio i tzv. ručak kod domaćina. Princip je taj da grupu od njih 12 recimo primite u svoj dom na ručak gdje će probati našu domaću hranu i uz to je uvjet da imate malo veće dvorište s životinjama i vrtom. Ja sam tu radio kao prevoditelj jer ti domaćini su sve stariji ljudi koji ne pričaju engleski. Ljudi moji pa ovi stranci oni su bili odusevljeniiii. Imao sam jedno 50 takvih grupa prosle godine i niti jedna osoba nije bila koja nije… Čitaj više »
Ipak te autohtone domaće životinje su gotovo potpuno nestale,ali zahvaljujući upornim pojedincima možda uspijemo sačuvati bioraznolikost. Za usporedbu,na mojem otoku koji sad broji oko 4-5 tisuća stalnih stanovnika,više nema niti jednog tovara, svinje i ovce se mogu prebrojiti na prste jedne ruke ako i njih još uopće ima. Očito u životu smo odabrali neke druge prioritete,a imamo sve manje vremena za sebe a kamoli da netko se brine o tim životinjama. Valjda će se opet ljudi početi vraćati u manje sredine,da bi ipak kvalitetnije živjeli i da bi se opet ponovo počeli živjeti u skladu sa prirodom..
Ideja je vise nego odlicna. Da malo prosirim, ne bi bilo lose ostaviti i ponekog ( naravno ogranicen broj), autohtonog stanovnika, ako zbog niceg drugog a ono barem da ih pridoslice i turisti dakako, mogu gadjati starim smrdljivim kiselim kupusom, trulim paradajzom i jajima. Red je, ako moze da se ostave autohtone zivotinje, barem nekoliko i stanovnika starosedelaca. Verujem da nisam preterao, ne trazim previse nadam se?
imao sam stare krumpire koji su se mogli saditi iz godine u godinu i prilicno dobro radjali. okrenuo sam na kupovnu “simenskih” (sjemenski) koji radjaju dobro prvu godinu i nekako drugu a zatim vise ne valjaju. kila simenskih 13 kuna. pa mogu kupiti 6 kila gotovih za 13 kuna. vec mi je dosta te mudrolije i manipulacije i sad gledam di cu naci nasu staru vrstu.
Capitalisam does not care…