Što sam tražio – to sam dobio

Putujući iz pravca Sarajeva prema Zenici, na raskrsnici u Kaknju već izdaleka sam primijetio jednu ženu. Stopirala je, a ja sam imao slobodno mjesto, nisam žurio i nisam imao razloga da je ne povezem.

Stao sam i otvorio joj vrata. Kako sam bio nešto zamišljen, prošlo je nekoliko trenutaka u čekanju dok sam shvatio da ona ne ulazi. Zbunio sam se i u trenutku sam se počeo preispitivati: jesam li dobro vidio, možda žena i nije stopirala? Malo sam se nagnuo i kroz otvorena vrata priupitao: „Oprostite, jesam li ja dobro vidio, jeste li stopirali ili niste?“ „Ja radim“, odgovorila je kratko. Vidi sad ovo, ona radi?! Šta li joj to znači, opet mi je bilo nejasno? „Ne razumijem Vas, idete li sa mnom ili ne?“, bio sam i dalje zbunjen. „Ja ovdje i radim, ne samo da stopiram“, opet je ona odgovorila. Kad sam malo bolje pogledao kako je obučena i našminkana, i neke stvari povezao, tek onda mi je sinulo – prostitutka!

Do tada zaista nisam imao takvih iskustava, da se na putu nudi prostitutka, jer toga kod nas ranije nije bilo, i zato me je uspjela zbuniti. Nekako sam se pribrao i tek onda odgovorio: „O, radite?! Dobro, ako je tako da ne smetam u poslu, neka Vam je sa srećom!“ Otišao sam dalje osjećajući crvenilo na licu kao pubertetlija.

Poslije ovoga imao sam više susreta sa prostitutkama na putu, ali tada sam već bio spreman i na takvu vrstu komunikacije, pa mi je u nekim slučajevima bilo čak i zabavno. Počelo me zanimati kako te osobe razmišljaju, zbog čega su se odlučile na takav životni put?

Na istom ovom putu sam, opet negdje iza Kaknja, jednom povezao prostitutku. Naravno, nisam je prepoznao dok je nisam povezao i dok nismo počeli razgovor. Rekla mi je da putuje do Zenice, a da je inače iz Kaknja. I tako, da se razgovor nastavi, pitao sam je šta ima u Kaknju, a ona mi je kratko rekla: „Ah, šta bi bilo, najviše ima kurvarluka!?“ Tek onda sam je pažljivije pogledao i zaključio da sam opet nabasao na prostitutku. Ali šta je – tu je, idemo dalje! Dvadesetak kilometar do Zenice će brzo proći pa ću je se riješiti, a do tada da baš malo porazgovaramo, da čujem kako priča, o čemu razmišlja.

Prihvatio sam igru na neki svoj način. „O, pa to i nije tako loše! Bolje da se narod time zabavi, nego da krade, otima, zlostavlja druge“, hrabrim je ja da nastavi s pričom. „Jest. Svi bi da se kurvaju, a kad treba platiti, onda im skupo!“ „Hm!?“, neodređen sam ja, kako bih još nešto čuo. „Eto, sad su se dvojica zaustavila, pa kad im rekoh kolika je cijena, samo produžiše.“ Malo šutim, ona se također smiruje i prestaje pričati, a onda pitam: „A kolika je cijena?“ Ona se trže, prosto živnu kao da osjeća da dolazi ono što je tražila. Evo, čim se zanima za cijenu, znači da bi nešto moglo biti. Ako bude i malo jeftinije, nije ni to za baciti. Puna nade okrenu se prema meni: „Pedeset maraka!“ Ja kuckam prstima po volanu i polu-glasno primjećujem: „Baš je to čudno…“ „Šta je to čudno?“, sad je nejasno mojoj suputnici. „Pa to kako svi Vas pitaju, svi na Vas navaljuju, kako ste svima privlačni, a mene nikad niko ne pita“, pravim se ja nevješt, a uporno je persiram. Ona me s čudom gleda pa kaže: „Pa, ne mož’ tebe, kako će tebe pitat’?“ „Ne znam kako, bilo kako, samo da me pita, ali baš niko da me pita, a Vas sa svih strana salijeću.“

Malo je zastala kao da se zbunila, i čini se da je pogrešno zaključila šta ja to želim. Onda je podigla glavu i odlučno me upitala: „Pa, dobro, hoćeš li me j****t’?“ Sad sam ja bio pomalo zbunjen, iznenadila me tolikom direktnošću, ali sam se brzo snašao: „E, to ne može!“ „Što?!“, bila je i ona iznenađena. U međuvremenu ja sam se već snašao. „Ne, može, jer to ne bi bilo fer prema Vama. Ja vidim da ste Vi prava profesionalka, da se trudite da pošteno radite svoj posao, a ja sam trenutno bez prebijene pare u džepu. Švorc sam.“ „Kako švorc? A da te zaustavi policija da platiš kaznu, šta bi onda?“, ne da se moja suputnica. „Ama, nemam ni za njih, mogli bi me samo u zatvor strpati, vjerujte mi“, uporan sam i ja i već osjetim zadovoljstvo što sam se tako vješto izvukao iz zamke u koju sam, moram to priznati, i upao svojom krivicom.

Ona se malo zamisli, a onda podiže glavu, pa će odlučno. „Znaš šta, dobar si mačak može i džaba!“ Moram priznati da me je opet uspjela zbuniti, i da je ovaj razgovor u tom smislu bio pun preokreta. Ipak, ponovo sam se nekako ispetljao: „Ne, ne, to ne dolazi u obzir! To mi moja savjest ne dozvoljava jer to stvarno ne bi bilo fer prema Vama. Vi od toga živite, to je Vaš kruh i za to vrijeme dok ste sa mnom, mogli biste zaraditi na drugom mjestu. To bi mi bilo kao da dođem u prodavnicu i uzimam stvari, a da ne plaćam. Ne, to ne mogu sebi dozvoliti, nego da se mi nešto drugo dogovorimo: da ja, kad budem imao novaca i vidim Vas na „radnom mjestu“ stanem, da sve uradimo kako valja i da Vam ja za to pošteno platim? Važi li?“

Gleda me ova dama, čini mi se čak sa prezirom, i ne odgovara ništa. Onda spazi jedno proširenje na putu i razočaranim glasom ali odlučno mi se obrati: „Molim te, stani mi na onom proširenju!“ „Važi!“, jedva dočekah da se ova avantura napokon završi, i ubrzo stadoh. Ona izađe, ali ne zatvori odmah vrata, nego se malo nagnu, crvena u licu od ljutnje, i samo mi uputi još posljednju riječ: „Seronjo!“, pa oštro zalupi vratima. Opet me malo iznenadi i zbuni, ali shvatih da je to posljednji put i laknu mi.

Šta sam tražio, to sam i dobio!