Taj strašni zubar

Postoje razni strahovi, od stvari i pojava koje su sasvim bezazlene i koje nikome nisu nanijele nikakvu opasnost ili bol do onih koje su odista opasne.

Nije malo osoba koje se boje miša koji je toliko malen, slabašna, bezopasan, a uz sve to i plašljiv da od njega nema nikakve opasnosti po čovjeka. Taj strah je apsolutno neopravdan, ali ipak prisutan kod nekih osoba da ga je teško objasniti i razumjeti onima koji nemaju straha od ove sitne i plašljive životinjice. Neki ljudi se tako isto plaše i skakavaca, i bilo kakvih buba da vrište od straha kada ih vide i na pristojnoj udaljenosti od sebe, kao da vide gladnog i opasnog lava koji ih istinski može ugroziti jer je i fizički jači i poznato je da hoće nasrnuti i na čovjeka.

Postoje i neki strahovi koji imaju opravdanje bar do neke mjere, ali su ipak pretjerani. Recimo, neka osoba se davila u vodi i sad ima pojačan strah od vode. On je toliko velik da potiskuje razum. Takva osoba se ne usuđuje ući u vodu niti do koljena, mada u tolikoj dubini stoji na čvrstom tlu i čak da se oklizne i padne, nije joj u opasnosti život ništa više nego na kopnu. Neke osobe su imale ili i dalje imaju loše iskustvo kod zubara gdje su imale velike bolove, i sad se plaše otići i kada im zubar radi pod anestezijom, kada ne osjećaju bol. Sama pomisao na zubara i zujanje bušilice, čak i kad se to ne odnosi na njih, u njima izaziva jezu i žele se što prije udaljiti i zaboraviti sve što je vezano za zubara. Mnogo je ljudi koji izgube zube upravo zato što se plaše zubara, odgađaju odlazak k njemu sve dok mogu trpjeti bol, a kada jednom dođu, već bude kasno i onda su prisiljeni trpjeti još više.

Istina je da su i neki zubari pomalo nespretni ili neodgovorni. Nekada su netaktični, tako da svojim ponašanjem još više doprinesu strahu već preplašenog pacijenta. Ali uglavnom je uzrok straha kod pacijenta u njihovim glavama i teško ga se mogu osloboditi. Takvim ljudima je odlazak zubaru nešto poput strašne kazne i radije bi odležali neko vrijeme u zatvoru, na teškom prinudnom radu nego proveli pola sata kod zubara. Možda se ne može reći da ljudi ne vole zubare, ali to da ih se neki plaše, to je činjenica. Nema toga kirurga koga se ljudi plaše koliko zubara, makar im kirurzi odsijecali noge, vadili bubrege ili čak presađivali srce. Zubara se počinju plašiti još kao djeca i to kod nekih traje cijeli život.

Znam nekoliko zubara, neki su mi školski drugovi, neki poznanici po drugim linijama, i svi su manje-više vrlo dobri ljudi, tolerantni i blagi, ali sve je uzalud, njih se i dalje plaše više nego nekih pravih nasilnika. Šta se može – takvo zanimanje!?