Rođena je 1948. godine u Grabovici, malom mestu blizu Ćuprije. Potiče iz skromne i čestite porodice. Jako rano počinje da se bavi sportom i sa 7 godina odlazi na plivanje.
Bila je nestašnog duha, nemirna. Odlazi u sportsko društvo Partizan, tamo pokazuje veliki talenat ali se ni tu ne zadržava dugo. Sa 10 godina počinje da igra rukomet i želja joj je bila da uđe u prvu ekipu, što je bilo nemoguće, ali ona je imala velike ambicije. Prestala je da trenira rukomet i počinje da trči. Nije ni slutila da će obarati svetske rekorde – Vera Nikolić.
Pobeđivala je na školskim krosevima ali kako je poticala iz veoma patrijarhalne porodice, otac joj zabranjuje da se bavi atletikom jer je smatrao da nije prikladno da bude u šortsu. Ali ona i pored toga nije odustala, i odlazila je na stadion svakodnevno. Tamo je pronalazi Aca Petrović, njen trener i profesor geografije.
Sa 16 godina odlazi na prvenstvo Srbije u Vrnjačkoj Banji gde pobeđuje. U njoj su videli vrednu, ambicioznu i talentovanu devojku koja nije ni slutila da će imati uspešnu svetsku karijeru.
Sa 18 godina, 1966. godine postaje prvakinja Evrope. Favorit je bila Mađarica Ruža Sabo Nađ ali Vera je iz trke u trku pokazivala da je bila u dobroj formi. U Ćupriji je dočekalo 15.000 hiljada ljudi i tada je znala da ulazi u svet velikog sporta.
Na otvorenom prvenstvu Engleske u Londonu 1968. godine, rame uz rame, trkala se sa engleskim favoritom Lilijen Bord. U ovoj trci je postavila svetski rekord na 800 metara od 2:00.5, sa samo 20 godina. Na Kristal palasu postavljena je tabla sa njenim rekordom.
Posle svetskog rekorda mnogi su je videli kao novog olimpijskog šampiona u Meksiko Sitiju. Međutim, Nikolićevu su sputali pritisak i strah, i u polufinalu posle 300 metara je odustala.
Posle ovog neuspeha razilazi se sa svojim trenerom i odlazi u Zagreb kod Lea Langa. Brzo se vratila u formu. Osvaja bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu, u Helsinkiju. 1971. godine pobeđuje favoritkinju Hidegard Falk koja je oborila Verin rekord.
Posle EP učestvuje na mitingu u Zapadnom Berlinu, gde još jednom pobeđuje Falkovu. Na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine zauzima peto mesto.
Narednih godina Vera nije blistala ali se nadala da će dobiti šansu na EP u Rimu i još jednom napasti medalju. Međutim, to se nije dogodilo jer nije ispunila normu. Pošto se nije našla u reprezentaciji, ona odlučuje da napusti trčanje. Tako se završava karijera dvostruke evropske šampionke i svetske rekorderke, učesnice olimpijskog finala.
Posle poraza u Meksiku, Tito je ohrabrio Veru na prijemu za sportiste, učesnike Olimpijskih igara da nastavi da se bavi trčanjem. Rekao joj je: „Vera, glavu gore!“, a gostima i novinarima je kazao: „Vi ste krivi što ona nije uspela, nametnuli ste joj veliki pritisak!“
Danas je ona majka, baka i supruga. Kaže da je time ispunila sebe.