Srbija je bogata genetičkim resursima autohtonih biljnih kultura. Globalizacijski trendovi sve više odvraćaju poljoprivredne proizvođače da gaje autohtone useve, te oni postaju zapostavljeni i preti im rizik od nepovratnog gubitka. Ipak, nastojanje države da očuva biljne genetičke resurse daje šansu seoskom turizmu da autohtonim biljnim kulturama nađe nišu za plasman
Razvojem tržišne privrede i sama poljoprivredna proizvodnja postaje biznis pa su zato poljoprivredni proizvođači nužno primorani da napuštaju tradicionalne sisteme malih ulaganja. Ipak, gajenje autohtonih biljnih kultura adaptiranih na lokalne uslove omogućava razvoj proizvodnje visokokvalitetne hrane koja se može preraditi u tradicionalne proizvode po tradicionalnim receptima. Takođe su autohtone biljne kulture neophodne i u organskom sistemu proizvodnje zbog lokalne prilagođenosti na specifične agroekološke uslove, a organski prozvodi onda dobijaju i mogućnost brendiranja oznake geografskog porekla. Savremeno tržište zahteva ovakve proizvode, a integracijom sa ugostiteljskim uslugama u seoskom turizmu oni doprinose prepoznatljivosti ponude.
Prema procenama nadležnih službi, broj gajenih biljnih vrsta u Srbiji prelazi 150, ali je veoma teško proceniti ukupni agrodiverzitet zbog potrebe da se u obzir uzmu hiljade genotipova (populacija), kao i hibridi i sorte koje se koriste. U Srbiji postoji preko 1200 sorti poljoprivrednog bilja: oko 80 jednogodišnjih i višegodišnjih biljaka, preko 740 žitarica, preko 170 industrijskih biljaka, preko 70 vrsta krmnih biljaka, preko 40 voćnih vrsta, preko 50 vrsta vinove loze i 6 sorti hortikulturnih i lekovitih biljaka. Ovakvo bogatstvo biljnih genetičkih resursa, svakako, uključuje i veliki procenat autohtonih gajenih biljnih kultura.
Veliki, industrijski usmereni proizvođači poljoprivrednih proizvoda se bave intenzivnom proizvodnjom, da bi dobili više prihoda od ograničenih zemljišnih resursa koje poseduju. Čak i manji poljoprivredni proizvođači pristupaju sličnim trendovima u globalizovanoj svetskoj ekonomiji. Tako autothoni biljni genetički resursi bivaju zapostavljeni i mogu čak biti i nepovratno izgubljeni iako predstavaljaju veliki potencijal za razvoj seoskog turizma. Jedino još entuzijastični vlasnici malih farmi imaju želju da se posvete očuvanju autohtonih biljnih resursa pa su stoga i glavni čuvari većine svetskog agrodiverziteta.
Ipak, nada postoji jer poslednjih nekoliko godina potrošači obraćaju veću pažnju na kvalitet poljoprivrednih proizvoda. Briga za bezbednost hrane, potreba ponovnog otkrivanja prave vrednosti poljoprivrede i ruralnosti, uključujući proizvode tipične za određene geografske oblasti i tradicionalno gajene biljne sorte, daje šansu za njihovu ponudu kroz seoski turizam jer oni potiču direktno iz lokalne kulture.
Država Srbija je prepoznala značaj očuvanja biljnih genetičkih resursa te konzervaciju sprovodi na dva osnovna načina: in situ i ex situ. Mere in situ konzervacije primenjuju se za očuvanje autohtonih i starih vrsta gajenih biljaka u njihovim regionima porekla ili sličnim oblastima s povoljnim agroekološkim uslovima. Konzervacija se obavlja na farmi, obično na zemljištu individualnih poljoprivrednih proizvođača, odnosno poljoprivrednih istraživačkih institucija, stanica poljoprivrednih savetodavnih službi i sličnim sistemima. Mere ex situ konzervacije podrazumevaju čuvanje genetičkog materijala u bankama gena.
Slično kao i autohtone rase domaćih životinja, autohtone biljne kulture daju šansu za diverzifikaciju prihoda na farmi i van nje, naročito kroz seoski turizam. Zamislite samo kakvo oduševljenje može doživeti posetilac u ruralnoj sredini ukoliko mu se kroz ponudu tradicionalnih proizvoda pruža prilika da na interaktivnoj farmi prošeta muzejskim parcelama ili istorijskim baštama sa autohtonim biljnim kulturama. Takođe veliki potencijal leži i u organizovanju festivala nasleđa i kulturnih predela, sajmova hrane i prerade tradicionalnih proizvoda u tradicionalne proizvode koji potiču od autohtonih useva. Dakle, pametnim planiranjem treba iskoristiti dragocene potencijale genetičkih resursa autohtonih biljnih kultura i osmisliti situaciju u kojoj svi dobijaju i koja je obostrana korist za očuvanje agrodiverziteta, životne sredine, prirodnog biodiverziteta i ruralne ekonomije farmera koji se bave seoskim turizmom.
