Priš’o voz priko nas, a mi živi

voz
0

Mnogo puta se sjetim svog pokojnog susjeda Marijana Pušeljića koga smo svi zvali Komšija. Običan, reklo bi se mali čovjek, ali čovjek koji se pamti po dobru.

Komšija je bio nenametljiv čovjek, bez velikih ambicija, tih i vrijedan i živio je u svom malom svijetu i okruženju. Nosio je svoje životno breme ne tražići bilo čiju pomoć i uživao je u svojim sitnim zadovoljstvima ne dugujući nikome ništa. Nije imao ni velikih prijatelja niti neprijatelja, imao je samo svoju obitelj, svoju utvrdu, koja je bila čitav njegov svijet i čvrsti oslonac u životu. Bio je skromnog obrazovanja, ali je zato bio poštenjačina kao da je iz te oblasti izučio sve škole. Nikada za sebe nije tražio ništa što mu ne pripada.

Često je surađivao s mojim ocem, tako da sam i ja s njim zajedno radio neke poslove na njivama i oko kuće, a to je bila prilika i da pričamo o raznim temama. Istina, te teme su bile obične, nekada tužne, nekada šaljive, ali razgovor je uvijek bio iskren. Tako bi Komšija, dok smo kupili šljive za rakiju, primijetio kako ja, sa svojim stopalima broj 46, nisam za taj posao jer pogazim mnogo šljiva. To bi ispričao svakome ko bi dolazio i svi bi se nasmijali – tako je unosio vedrinu u posao. Onda mi je pričao kako mu je bilo u vojsci i zašto je prestao jesti konzerve, pitajući mene jesam li ja ikada u konzervi našao “kobileću sisu, kobileću sisu?”, ponovio bi, po običaju ključne riječi. Jer, on je našao i zbog toga su mu se konzerve ogadile toliko da mu je i danas nezamislivo jesti bilo koju hranu iz konzervi.

A jednog dana su se Komšija i moj otac vratili iz Šamca, koji je šest kilometara udaljen od našeg sela i kamo se tada išlo pješke. Došli su raspoloženi, a Komšija je pričao: “Evo, došli smo živi, a voz priš’o priko nas!” Ljudi su ga gledali s nepovjerenjem, čudili se šta to lupeta, a neki su priupitali šta mu to znači, kave gluposti priča, jer kako će čovjek ostati živ ako ga grdosija od vlaka pregazi. Ali Komšija je bio uporan, a moj otac se samo osmjehivao. Onda su pitali i mog oca: “Daj ti, Ilija, reci šta ovaj priča, ti si ozbiljan čovjek?” Otac je samo zagonetno rekao: “To što ste čuli od Komšije, to vam je živa istina! Voz je priš’o priko nas, a mi smo ostali živi i neoštećeni!”. Tek sad ljudima ništa nije bilo jasno. Komšija kaže glupost, mada nije imao običaj nikada lagati niti tako lupetati, ali nekako i mogu toliko progutati. Ali sad i Ilija – e, to je već previše! Ništa im nije bilo jasno. Znali su da je nemoguće ostati živ ako te vlak zgazi, a nešto im je govorilo i da ova dvojica ne lažu. Smo nikako nisu mogli odgonetnuti šta se iza priče krije, koja je prava istina? Tako su ih Komšija i moj otac držali u neizvjesnosti pola dana, a onda otkrili “tajnu”. Da, istina je što su rekli, vlak je zaista prešao preko njih, a oni su ostali nepovrijeđeni. Bilo je to tako što su oni prolazili ispod mosta u trenutku dok je iznad njihovih glava tutnjao teretni vlak. “A, tako!”, odahnuli su prisutni i nasmijali se, a onda je još neko vrijeme trajala priča o tome.

Volio je Komšija i rakiju potegnuti, ali ne previše, nikada se nije opijao da pravi gluposti, nego tek da se malo opusti. A onda bi volio i zapjevati  ako je imao s kim. Na repertoaru je obavezno bila njegova omiljena pjesma: “Urodile jabuke petrovke u njedara od moje djevojke”, a onda i ostale koje su dolazile na red. Uglavnom, znalo se – čim dođe do “jabuka petrovki”, Komšija je zreo za dalje veselje. Često je s njim pjevao njegov badžo Ivara koji mu je u pjesmama pravio smicalice. Komšiji je bilo teško izgovoriti neke riječi koje su duže i zapetljanije, pogotovu kad već malo popije, a Ivara je namjerno tražio baš takve. Tako kad su pjevali: “Kose moje ne brenuje brena, već je tako prirodno stvorena”, Komšija je završavao s “već je tako stvorio Bog, stvorio Bog”, na šta bi se svi prisutni smijali.

Uglavnom, tako je bilo s Komšijom, nikada teških tema niti teških riječi. Bio je Komšija svima, nisam siguran, ali mislim upravo zato što su se on i moj otac tako oslovljavali pa su i drugi to prihvatili. Njegov sin Anto i ja smo nastavili tradiciju – i mi se tako oslovljavamo. A stari Komšija neka počiva u miru, svojim poštenjem, radom i dobrotom to je i zaslužio.

POVEZANE VIJESTI

Izbornik