Istorijat željeznica u Srbiji

Razvoj pružnog saobraćaja u Srbiji

Pojava železnica u Srbiji predstavljala je ne samo olakšanje za njene žitelje već je ona bila i vesnik novog svetskog poretka.

Za kolevku železnice smatra se Velika Britanija, a za oca železnice Britanac Džordž Stivenson koji je konstruktor prve funkcionalne lokomotive. I pre njega bilo je pokušaja da se napravi lokomotiva, ali one nisu bile funkcionalne. U septembru 1825. godine nakon uspešno pređene rute na relaciji Stokton-Darlington otpočeo je teretni, a 10. oktobra iste godine i putnički pružni saobraćaj.

Nakon toga mnoge države uvode železnicu, i to Francuska 1827. godine, SAD 1829, Nemačka 1835, Rusija 1938, Indija 1853, Australija 1854…

Ideju da Srbija dobije železnicu prvi je u novinama objavio Knez Miloš 1837. godine. No izgradnja pruge će početi nešto kasnije, tačnije 1856. Prvi putnički voz je probno putovao 4. septembra 1884. na relaciji Beograd-Niš za što mu je trebalo četrnaest sati. Redovni putnički saobraćaj počeo je 15. septembra 1884. Tada je vladar u Srbiji bio kralj Milan Obrenović. U Hrvatskoj je prva pruga sagrađena 1860, a u BIH 1872. Hrvatska je tada bila pod Austrougarskom, a BiH pod Osmanskim carstvom.

Mnoge stare lokomotive mogu se videti u Železničkom muzeju u Beogradu koji je osnovan 1950. Posebno mesto zauzima lokomotiva „Kralj Srbije“ napravljena 1882. To je prva parna lokomotiva koja je izgrađena na Balkanu.

Međunarodni tranzitni železnički saobraćaj u Srbiji počeo je 1889. godine. Čuveni voz Orijent ekspres koji je putovao na liniji Pariz-Istanbul prolazio je i kroz Srbiju.

Nakon Prvog svetskog rata najbrži vozovi koji su prolazili kroz Srbiju pripadali su Simplon orijentu i vozili su baš kao i orijent ekspres od Pariza do Istanbula. Ovi vozovi su od Beograda do Niša vozili nešto manje od pet sati.

Tridesetih godina jugoslovenske železnice dobile su voznu atrakciju, voz koji ide 146 kilometara na sat. Nazvali su ga „Leteći Beograđanin“. Njegova lokomotiva je napravljena u Berlinu. Između ostalog, putovao je i na liniji Beograd-Zagreb. Tih godina vozovi su od Beograda do Niša vozili tri i po sata.

Nakon Drugog svetskog rata zbog razvoja automobilske industrije i drumskog saobraćaja razvoj železnice u Srbiji opada, ali popularnost je i dalje velika. Putovanje vozom ne posmatra se isključivo kao transport od tačke A do tačke B, već i kao svojevrsni doživljaj. Bez obzira na to što se železnica ne razvija dinamikom kao pre Drugog svetskog rata, napravljen je 1956. godine čuveni Plavi voz, neverovatno luksuzan, koji je isprva bio Titovo privatno vozilo, a danas je turistička atrakcija.

Današnje vreme za železnice Srbije nije sjajno, ali postoji nada da će biti bolje. Potpisan je Sporazum o uspostavljanju železničke mreže visoke performanse u jugoistočnoj Evropi. Cilj je da od 2020. vozovi idu brže i da se sa trenutne brzine koja iznosi pedeset kilometara na čas uspostave uslovi da se ona utrostruči. Da bi vozovi išli brzo nije samo potrebno voz da bude brz, već i da pruge budu kompatibilne sa tom brzinom, kao i celokupna infrastruktura. Danas, po zvaničnim podacima sajta železnica Srbije, putnički voz od Beograda do Niša putuje pet i po sati.

POVEZANE VIJESTI

Izbornik