Novac ili politika – Ko vlada planetom?

Šta je to moć? Ko je nosioc moći? Dva sasvim jednostavna pitanja, zar ne? Setite se ovih pitanja kao i odgovora na njih koje ste odmah dali kada stignete na kraj ovog teksta.

„Para vrti gde burgija neće“, izreka je koja je ko zna koliko stara i ukazuje na sposobnost da se pomoću novca postigne ono što ne bi moglo u normalnim uslovima – jednostavnije rečeno korupcija. Da li je novac baš svemoguć?

Svakodnevno smo svedoci nezakonitih i nemoralnih stvari koje ljudi rade zbog novca. Ponekad pomislimo da li ima „imunih“ na novac, onih koji ne bi učinili ništa protivno svojim uverenjima bez obzira koliki je novac u pitanju. Naravno da ima i takvih ljudi, čak i u društvu u kome je novac osnovno merilo, čak i danas kada je i naše društvo postalo takvo – u kome je pre stotinjak godina poštenje i data reč imalo veliku težinu.

Druga grupa „imunih“ na novac je znatno malobrojnija, u odnosu na ukupnu populaciju beznačajna (ali samo po broju) kojoj novac služi za postizanje drugačijih ciljeva od pukog zadovoljavanja nagona. Ne, to nisu najbogatiji – to su oni koji poseduju pravu moć.

Naučnici su napravili eksperiment gde su merili reakcije čoveka koji bi dobijao na poklon hranu, alkohol, cigare i novac. U grupi koja je ispitivana su bili normalni ljudi ali i oni koji su bili zavisni od hrane, alkohola i nikotina (da napomenem – nisu bili uskraćivani u onome od čega su bili zavisni). Bez obzira da li su bili zavisni od nečega ili ne svi su doživeli najjači osećaj zadovoljstva (najburnija reakcija merenih parametara, mislim da je u pitanju bio poligraf) pri dobijanju novca. To je za mene očigledan dokaz zavisnosti od novca i to na globalnom nivou.

Uglavnom svi mi smo manje ili više podložni uticaju novca i manje ili više spremni da „prilagodimo“ svoje principe. Ali ne postoji granica posedovanja novca posle koje se gubi „potreba“ za daljim gomilanjem bez obzira na legalnost ili moralnost. U mnogim slučajevima bogati čak lakše prelaze granicu društvene prihvatljivosti, valjda zato što su je do tada puno puta prelazili ili zato što će se zahvaljujući vezama odnosno novcu lakše izvući iz potencijalnih problema.

Novac je zaista jaka pokretačka snaga zato što nas štiti od velike većine predvidljivih ali i nepredvidljivih problema. Sa dovoljno novca možete zadovoljiti sve potrebe, gotovo sve želje – čak i najperverznije, možete kupiti gomilu srca kao Rokfeler (ali videli smo da i to ima ograničene efekte), možete putovati u svemir, zamrznuti svoje telo za „oživljavanje“ u dalekoj budućnosti… Novac nam omogućava zadovoljstvo i iznad svega sigurnost. Ali do novca nije lako doći a način dolaska do novca zavisi od mnogo faktora. Kako je mnogo načina tako je i mnogo grupa ljudi kojima je zajednički način dolaska do novca.  Ono što se može primetiti je da pojedinci sličnih položaja na društvenoj lestvici imaju približno isto kapitala kao u mogućnost uticaja na društvo.

Društvena lestvica

Pojedinci na najnižim nivoima društvene lestvice (a koja ne obuhvata one najsiromašnije koji ne mogu opstati bez pomoći) imaju samo toliko kapitala da se održavaju iznad granice siromaštva i nemaju nikakvu moć nad ostatkom društva (u tu moć ne bih računao fizički pritisak na okolinu ili rodbinsko prijateljske veze koje nisu nešto što se kontinualno koristi). Iako je krajnje nezahvalno ovakve heterogene grupe nazivati jednim imenom radi lakšeg snalaženja nazovimo ovu grupu radnicima.

Sledeći nivo bi bilo šefovi. Oni imaju nešto bolji materijalni položaj od radnika ali nedovoljan da bi mogli ostvarivati nekakav uticaj njime. Jedini uticaj koji mogu imati je na podređene radnike.

Nivo iznad šefova bi bili direktori. To je već interesantna grupa koja ima mogućnost pravog uticaja. Njihova finansijska moć nije velika ali zato ima veliku neposrednu moć nad svojim zaposlenima a posrednu na znatno širi krug preko drugih direktora-saradnika. Osim toga gotovo uvek imaju i značajan politički angažman što im obezbeđuje i dodatan uticaj. Ipak, njihov uticaj je uglavnom ograničen na njihovu oblast (opština, grad) dok uticaj van njihove oblasti se praktikuje samo u povremenim slučajevima.

Opet naglašavam da se termini ne vezuju za pojedine funkcije. Tako „direktor“ može biti neki poznati glumac, predsednik opštine, uspešan sportista… kao i da ako ima mogućnost  uticaja to ne znači da će ga obavezno koristiti. Termini su uzeti kao takvi da bi se lakše stvorila slika o položaju grupe u društvu.

Sledi međunivo koga čine preduzetnici. To bi bila grupa koja je slična po moći kao i direktor sa tim da je odnos finansijske i „neposredne“ (pod neposrednom moći podrazumevajte onu koja nije finansijska) moći obrnuto srazmeran – preduzetnici imaju veću finansijsku nego neposrednu moć. Teško je odrediti ko ima veću moć – direktori ili preduzetnici ali možemo biti sigurni da je direktori mnogo više koriste obzirom da „ne košta“.

Iznad se nalaze tajkuni i komesari. Tajkuni imaju jak biznis i prave veliku količinu profita. Kod njih je sve u službi profita. Ako je potrebno da negde „podmažu“ neće se dvoumiti sve dok im to omogućava dalje bogaćenje. Ogromnim bogatstvom podmićuju, ucenjuju od raznih inspektora preko preduzetnika do političara, medija pa i drugih tajkuna u cilju obezbeđenja stalnog rasta njihovog biznisa (ovde nema potrebe zalaziti u detalje, sve nam je to dobro poznato).

Komesari nisu vrh političkog lanca, iako jesu pri vrhu nemaju mogućnost samostalnog donošenja odluke. Njih vrh koristi za sprovođenje svoje politike a da sami “ostanu čisti” što znači da su komesari “potrošni” – kad dođe do problema oni budu žrtvovani ili bolje rečeno samo sklonjeni od očiju javnosti pošto imaju dovoljno veliki arsenal tajni kojima mogu naškoditi vrhu. Komesari imaju izuzetno važnu ulogu u “igrama moći”, čak znatno važniju od tajkuna pošto su im te igre osnovna delatnost.

Najviši nivo društvene lestvice čine predsednici (predsednici partije, države), međunarodni tajkuni koji poseduju multinacionalne korporacije i bankari tj. velike bankarske porodice.

Možda je neobično to što se vojni vrh uopšte ne pominje u krugovima moći. To je zato što oni zaista nemaju značajniju moć ukoliko se ne “uguraju” među političare ili biznismene. Lestvica nije napravljena da bi se utvrđivala bilo kakva podela već da bi se prikazao sistem delovanja moći.

Iznad društvene lestvice

 

Postoje grupe koje žive van društva u nekim svojum krugovima i prostorima i vrlo retko “silaze među nas smrtnike”. To su društva koja su uspela da opstanu vekovima bilo da su plemićke porodice ili religijska društva.

Svi smo svesni veza koje ostvaruju bogati slojevi, političari i njihovo međusobno povezivanje. Na isti način su se povezivali i plemići i sveštenici a te veze su često duže trajale nego što je vremenski period od početka industrijalizacije do danas.

Kroz celu poznatu istoriju imamo primere pojedinaca koji su se borili za vlast. Ljudu su smrtni pa i ako su uspevali da održe vlast do kraja života posle njihove smrti bi nastajao grabež za vlast i najčešće bi moć nestajala u vrlo kratkom periodu. Kao što su pra-ljudi shvatili da moraju da se udružuju da bi opstali tako su i stare porodice prihvatile neophodnost udruživanja radi stvaranja jače, stabilnije moći bez obzira na međusobna neprijateljstva koja su trajala i generacijama.

Takvih je udruživanja bilo mnogo. Nama su najpoznatiji brakovi sklapani između različitih kraljevskih-carskih porodica ali to nije najbolji primer. Nama su mnogo interesantniji savezi u koje se nisu uključivale porodice kao porodice već samo odabrani pojedinci – znači tajna društva koja su bila sastavljana iz više porodica. Zašto su se uopšta udruživali? Istorija je učiteljica pametnima. Iskustvo je pokazalo da pametni ljudi ne rađaju uvek pametnu decu. Izvesno je da će se kroz nekoliko generacija pojaviti “slaba karika” koja će okončati vlast. Čak i uz dobro organizovane savetnike pojaviće se naslednik koji će zahtevati potpunu nezavisnost odlučivanja iako nije u stanju sa takvim zadatkom da se nosi.

Zato, ako neko želi da osvoji vlast i održi je kroz vekove onda prvo mora da zaustavi neprijateljstva koja ga samo iscrpljuju i ugrožavaju i mora da napravi organizaciju koja će biti odana porodici ali u kojoj se vlast neće prenositi isljučivo nasleđivanjem već će postojati mogućnost odabira. Što je fleksibilniji način biranja (što je širi krug iz koga se biraju potencijalni kandidati) to se bolji kandidati mogu naći. Vratimo se desetak vekova nazad kada su se ovakve ideje verovatno već sprovodile – ko je mogao da pravi takav odabir? Ko je imao pristup velikom broju ljudi i poznavao njihove sposobnosti i njihove tajne?

Nastanak moćnih krugova

Ideja održavanja moći kroz više generacija je veoma stara. Ne znamo koliko je uspešno sprovođena u dalekoj prošlosti ali što više idemo ka novom vremenu to je bilo sve teže održati moć na duže staze – tako bar izgleda. U stvari, verovatno je situacija sasvim suprotna. Što su Moćnici imali više iskustva to su bolje shvatali prednost anonimnosti. Iako su žrtvovali mogućnost da javno kažu “ja sam gospodar života i smrti” zauzvrat su dobili mogućnost da preko uticaja na druge posredno urade sve što hoće. Takođe su imali mogućnost da lako “otpišu” posrednike ako krene kako nisu želeli. “Nevidljiva, meka ruka” postaje mnogo moćnija od one “javne sa buzdovanom”.

Kada se govori o moći vekovima unazad ne može a da se ne pomisli na Vatikan. Ni jedna institucija u ljudskoj istoriji nije toliko dugo opstajala i toliko blago nagomilala. Za takav uspeh je presudno iskustvo koje je Vatikan “dobio na lizing” – vrlo brzo im je postalo jasno da ništa nije besplatno i da je povezivanje sa moćnim krugovima uslov opstanka. Sve su Crkve negovale prisne veze sa plemstvom i bogatima ali je Katolička Crkva podigla tu saradnju na novi nivo, pretvorila je u svojevrsnu simbiozu (ovde je neophodno precizirati: ta simbioza je u mnogim segmentima mračna i apsolutno protiv hrišćanstva tako da je nepravedno optuživati za takve radnje i one koji su zaista posvetili život Bogu. Bilo bi nepravedno optužiti i ceo Vatikan jer i u njemu veliki deo sveštenstva ne učestvuje u igrama moći – što je više učesnika to je moć “razvodnjenija” a mogućnost kompromitovanja veća. Zato pod Vatikanom treba podrazumevati samo onaj deo Crkve koji svesno učestvuje).

Propast Rimskog carstva nije bilo iznenađenje, bar ne za porodice koje su bile deo najviših krugova moći. Neke od njih su prepoznale potencijal Katoličke crkve i mogućnost  stvaranja saveza – tajnog saveza uz obostranu korist. Uporedite vreme propasti Rimskog carstva i uzdizanja Vatikana – teško da je slučajnost. Kako je mogao da izgleda taj savez? Sve što bi danas mogli da nazovemo vezom (pristup poslovima, upoznavanja, posredovanja…) a uz maskimalnu tajnost. I to ne samo lokalno već na celom prostoru na kom je Vatikan imao uticaj. Osim što je za svoje “usluge” bivao “nagrađen” od svake zainteresovane strane, dobijao je mogućnost da preko posrednika učestvuje u trgovini i kreditiranju na kamate koje mu je bilo najstrože zabranjeno. Nije bio problem za Vatikan ni biznis sa drugom verom pa je kredite i kamate tolerirao. Ako sumnjate u ovu tvrdnju zapitajte se sledeće: Vatikan juri veštice a ostavlja kamate? Svim velikim verama je zabranjeno uzimanje kamate osim jevrejima. Tačnije, i njima je zabranjeno pri međusobnim pozajmicama ali nije prema drugim verama.

Vremenom Vatikan postaje sve bogatiji i moćniji. Pokreće krstaške ratove, organizuje svoja tajna društva… Za Templare i druge grupe su vezane mnoge legende ali većina govori o nezamislivom bogatstvu dok se mnogo ređe priča o moći koja je bila još i veća. Postali su toliko moćni da je i Sveta stolica bila zabrinuta. I da ne znamo kako se to završilo znamo ko je imao više iskustva…

Pravoslavna crkva je takođe imala blisku saradnju sa plemstvom ali ni blizu obima i oblika kojeg je praktikovao Vatikan. Zato Pravoslavna crkva nije imala ni približno moći kao Katolička crkva i razlika u pristupu tom pitanju (odnosno gažanje osnovnih načela ideje koju su propovedali) je dovela do njihovog razlaza.

Želja Vatikana za globalnom dominacijom nije nikakva tajna a nije ni neobična – sve religije, u manjem ili većem obimu, žele to isto. Prevođenje vernika drugih religija je težak i spor proces i što je agresivniji pokušaj to je otpor jači i uspešniji. Svim religijama je to poznato. Dakle, Vatikan je u velikoj meri vladao prostorom na kome je katolicizam bio dominantan a da bi se moć širila van tih granica kao i u “svojim” delovima gde je postojao otpor morali su se “odgajati” saveznici koji bi im pomogli u oblastima gde Crkva nije mogla (gledano iz više uglova ono “odgajati” je imalo i bukvalno značenje). Suptilna veza između Vatikana i pojedinih plemićkih porodica, koje je pažljivo birao, je rezultirala uspešnim sprovođenjem zajedničke vlasti pri čemu je vlast plemića bila javna a uticaj Vatikana skriven – OVAJ DETALJ JE OD SUŠTINSKE VAŽNOSTI ZA RAZUMEVANJE MEHANIZMA PRIMENE MOĆI KOJI JE AKTUELAN I DANAS.

Naravno da plemićke porodice “koje nisu bile u milosti Vatikana” nisu blagonaklono gledale na situaciju u kojoj su se našli što je dovodilo do sukoba od nivoa negodovanja do pokreta koji su se odvajali od katoličke crkve kao što je protestantizam. To je bio ubedljivo najveći strateški promašaj Vatikana obzirom da će kasnije oblasti u kojima je protestantizam dominantan postati ekonomski izuzetno moćne (bile su i tada ali sa dolaskom industrijske revolucije postaju neuporedivo moćnije). Ipak, ne treba se zavaravati da je taj deo sveta postao nedostupan za Vatikan. Svoj neuspeh je u neku ruku pretvorio u prednost jer je tako bio u stanju još više da sakrije svoj uticaj od očiju javnosti.

Vatikan je imao uticaj i na područijima gde hrišćanstvo nije bilo dominantno ali taj uticaj nije bio značajan. Feudalizam i jaka porodica koji su mu bili dragoceni saveznik na “domaćem terenu” bili su težak protivnik “napolju”. Sve se to menja dolaskom kapitalizma i industrijalizacije. Strategija koja je tada usvojena nije se bitnije menjala do današnjih dana.

Uspostava današnjih tokova moći

Kapitalizam je doneo do tada nezamislive mogućnosti širenja moći i Vatikan je to brzo shvatio. Dok je u feudalizmu red bio osnova sprovođenja moći (nered bi značio pobunu protiv plemstva preko koga se moć sprovodi) u kapitalizmu se vlast decentralizuje, “razvodnjava” i tako se smanjuje mogućnost njenog dolaska u ruke “nepodobnih”. Vlast je podeljena na mnogo stranaka sa kojima je čak lakše manipulisati nego sa jednim vladarom. Stranke su uglavnom u sukobu koji se prenosi i na stanovništvo. Na stanovništvo se deluje iz više pravaca što uzrokuje formiranje potrošaćkog društva, pada sveukupnih moralnih vrednosti, trošenje slobodnog vremena na isprazne aktivnosti… i sve je  to najvećim delom omogućeno slabljenjem uloge porodice.

Izuzetno je bitno da se shvati uloga porodice u procesu širenja moći nad stanovništvom. Nekada su zajedno živele po tri i više generacija. Deda i baba su bili iskustvo, imali su malu radnu sposobnost ali dosta vremena koje su posvećivali unucima – kroz priče koje su unuci prosto “gutali” prenosili su iskustvo mnogih ranijih generacija. Bili bi takođe savetnici svojoj deci kada su donošene važne odluke. Tako su mladi ljudi bili u velikoj meri zaštićeni od predatora svih vrsta koje bi sretali u životu. Ali moćnima ne trebaju nezavisni ljudi, trebaju im poslušni i ne previše pametni. Kako razviti potrošačko društvo uz starije koji ukazuju na bespotrebni trošak (što i sami brzo ali kasno shvatimo)? Kako ubediti mlade u nešto pogrešno kada ima ko da im ukaže da je to pogrešno? Kako mlade “upregnuti” da rade po ceo dan kada ima ko da im pomogne…

Lako – na Zapadu je postala najveća sramota, DOKAZ DA NISTE SPOSOBNI sve dok živite sa roditeljima. Tako mladi roditelji nemaju dovoljno vremena za decu koju vaspitava sistem, deca vide svog dedu i babu samo par puta godišnje i nemaju osećaj za tom vrstom zajedništva – celo društvo postaje krajnje podložno uticaju “odozgo” što i jeste glavna zamisao. Kada se sruši porodica lako se ruše stara moralna načela i usvajaju nova “prilagođena” novom načinu života. Postavljena su nova merila vrednosti, ljudi raseljeni da bi se izbegla “rođačka patrola”… i društvo više nije skup manjih društava koja se mogu organizovati oko zajedničkog cilja, društvo je postalo skup jedinki koje imaju samo svoj interes – i zato se nemaju sa kim organizovati. Ko će podići glas? Oni koji se i usude bivaju etiketirani kao “neprijatelji društva”, “teoretičari zavere”, “kriminalci”, “siromašni”??? – da, postala je sramota biti siromašan jer je i to dokaz nesposobnosti.

Nema svrhe nabrajati stereotipe kojima vrlo uspešno kanališu naše razmišljanje. Ali ko to čini? Direktori? Predsednici? Moćnici? Odgovor je jednostavan: svi učestvuju na širenju stereotipa, na izgradnji kontrole – čak i radnici nesvesno učestvuju u tome prihvatajući i šireći međusobno “uputstva” kao kakvu zaraznu bolest. Ako to svi čine zar ne može da se uoči nekakav šablon? Ne, u tome i jeste prava “lepota” strategije Moćnika – individualizmom su zaraženi svi do najviših nivoa društva a svaka saradnja je nužno zlo usmereo na ostvarivanje sopstvenih ciljeva. Nekada to organizovanje može da obuhvati veliki deo društva ali se organizovanje vrši UVEK u korist onoga ko je na najvišem položaju u tom delu društva.

U feudalizmu je lako bilo definisati nosioca moći, najviše zato što su isti bili nosioci i vlasti i moći. Danas takođe znamo ko su nosioci vlasti ali kada pokušamo da odredimo ko ima moć “udaramo u zid” – nemoguće je odrediti. Moć bi trebalo da imaju naši predsednici ali nam je odmah jasno da na njih čak otvoreno utiču i strani političari i krupni kapital, domaći i strani. Jasno nam je da ni predsednici najjačih evropskih država nemaju potpunu samostalnost. Nema je čak ni predsednik SAD. Ni velike bankarske porodice nemaju apsolutnu moć. APSOLUTNU MOĆ NEMA NIKO! Svi krugovi moći sarađuju, koegzistiraju, balansiraju a sve u cilju ostvarivanja profita. To je fino podešen uređaj na koga se može uticati na bilo kom nivou. Ko je podesio taj uređaj?

Uloga moćnika u kreiranju današnjeg sistema moći

Gore opisan sistem moći izgleda isuviše krhko, nestabilno. Teško je poverovati da ne dolazi do borbe za moć koja bi ceo sistem mogla uništiti. Neko kao da je namerno postavljao “tempirane bombe” za slučaj potrebe samouništenja. I jeste, i to najnamernije.

Već je objašnjena neophodnost anonimnosti ako se želi održati moć na duži rok. Oni koji su izloženi mete su napada. Ali kako napadati nekoga za koga ne znate da je kriv, da ima ikakvog udela u igrama moći? To je ono što su Moćnici naučili iz istorije. Anonimnost, međutim, otežava direkno sprovođenje moći. Zbog toga je bilo neophodno kreirati sistem na koga se može uticati “iz senke”. Zbog toga taj sistem ne sme biti stabilan jer stabilan sistem može da funkcioniše nezavisno, da bude imun na uticaj sa strane.

Da bi se anonimnost zadržala intervencije moraju biti veoma retke. Zaista, zašto bi Moćnici intervenisali da se recimo smanji porez u SAD-u? Ne, sistem ne funkcioniše tako. Moćnici određuju dalekosežne strategije: recimo agresivna globalizacija posle Hladnog rata ili poplavu migranata u Evropi. Nije neki od Moćnika otišao kod Regana ili Buša seniora i rekao im da počnu da sele privredu u Kinu ili kod Merkelove da joj predloži da pozove “sve koji imaju ekonomskih problema” u Evropu. To se radi mnogo suptilnije preko čitave mreže savetnika. Možemo samo da pretpostavljamo kako informacija kreće, kako kruži i kako se “pere” (da bi se sakrio izvor) dok ne dođe do prve veze sa spoljašnjim svetom – do glasnika. Jedan od, bez ikakve sumnje, najpoznatijih (a možda i jedini) je Henri Kisindžer – čovek koji je bio vrlo aktivan u vreme američkih izbora i koji je u to vreme bio čest gost i Putina i Trampa. Dakle, do glasnika je lako doći zato je neophodno da iznad njega “društvo bude pod maskama”. Glasnik prenosi “preporuku” mreži “savetnika” koji tu preporuku dostavljaju na pravu adresu. Zašto preporuka? Zato što ne može biti naređenje, Moćnici nemaju izvršnu moć ali oni koji dobijaju preporuku iako ne znaju od koga dolazi znaju da će imati koristi ako je sprovedu ili problema ako je ne sprovedu. Menjaju se svi u sistemu vlasti, dođe “mek” predsednik ili radikalan ili onaj koji ne misli previše… ali savetnici su uvek tu, uvek isti samo “lica menjaju”. Zapanjujuće je kako je lako uticati na ljude na svim nivoima samo uz pomoć motivacije zaradom ili pretnjom (ali zarada je definitivno glavna, pretnja se koristi izuzetno retko). Sve sitnije strategije (koje se obavezno uklapaju u onu poteklu od Moćnika) se ostavljaju na osmišljavanje vlastima.

Priča se može širiti u nedogled pokazujući primerima kako se moć “oblikuje” na svim nivoima od direktora do predsednika i bogatih bankarskih porodica a sve u cilju stvaranja mogućnosti za daljom zaradom (u šta se ubraja i borba za vlast). Sistem je tako postavljen da se delovanjem na određenu tačku sistema dobija tačno određena reakcija.

A onda dođe do haosa kao ovaj danas.

Šta se događa danas?

Ako posmatramo sistem moći na Zapadu, od kraja Hladnog rata sve je išlo “kao podmazano”. Naravno, poneka “iskakanja” su nezaobilazna ali nije bilo ničega značajnog što bi remetilo harmoniju u krugovima moći. Slušate američke, evropske, japanske političare, bankare, industrijalce… – svi su pričali istu priču. Ista priča sa svih strana samo je različita usta izgovaraju. A onda se događa nešto krajnje neobično. Par godina pre najnovijih američkih izbora primetna je konfuzija u evropskim političkim krugovima. Prvo se primećivala zbunjenost, onda se “dogodio” Brexit što je već ukazivalo na nekakvo razmimoilaženje u strategijama i na kraju, kao udar groma iz vedra neba – izbor Trampa za predsednika SAD. Od tog momenta je sasvim jasno da se nešto veliko događa.

Za vreme predizborne kampanje Establišment (združene političko-ekonomsko-medijske snage Zapada) otvoreno staje protiv Trampa tretirajući ga kao totalnog autsajdera što i jeste bio. Pri samom kraju kampanje se desilo nešto što je do tada bilo nezamislivo – FBI je pokrenuo istragu protiv Hilari Klinton! Bez obzira da li je bila kriva krajnje je neobično da se “uoči izbora” optužuje kandidat Establišmenta od strane “desne ruke” tog istog Establišmenta. Možda je to bila precizno dosuta kap koja je pretegla u korist Trampa ali on je pobedio. Tek tada eksplodira bes Establišmenta, i američki Demokrate i evropski čelnici izjavljuju da je izbor Trampa “geopolitička katastrofa” ali istovremeno shvataju da ne mogu previše da urade. Ipak, tako velike promene ne mogu da se dogode slučajno, mora postojati neko objašnjenje.

Da se vratimo još malo unazad. Decenijama je Kuba bila taoc SAD-a a onda Obama, na iznenađenje svih, pokreće proces normalizacije odnosa. Iran je takođe bio pod višedecenijskim sankcijama a Obama i sa njim pokreće proces normalizacije. U Ukrajini je situacija dovedena do usijanja a onda zamrznuta. Ali sve to nije bila samo Obamina inicijativa, sve je zdušno podržano od strane Establišmenta (što stari Establišment i danas brani). Da li je u pitanju geopolitički zaokret Moćnika ili je neko radio na svoju ruku? Sada, kada vidimo da Tramp sve vraća u stare tokove (bez obzira na sasvim suprotnu priču u predizbornoj kampanji) jasno je da je Establišment pokušao da izvršnu moć pretvori u pravu.

Ali sada takođe postaje jasno zašto su Moćnici izgradili nestabilan sistem moći i kako su manipulisali njime da bi zadržali sve u svojim rukama. Uklonili su “pobunjenike” sa vlasti i doveli čoveka koji će sprovoditi njihovu strategiju. Odmah su se zaoštrili odnosi sa Kubom, Iran je opet dežurni krivac, opet se pokreće pitanje sirijskog hemijskog oružja (odustajanje od tog pritiska kada je Sirija predala zalihe kao da je bila prekretnica u Obaminoj politici), Ukrajini se obećava pomoć (praktično otvoreno kažu “u borbi protiv Rusije”)… sve je vraćeno u stare tokove. Treba primetiti da su u ovoj “operaciji” bili pogođeni samo najviši nivoi moći, oni niži nisu ni shvatili šta se događa. To i jeste bila namera, da se sistem “prodrma” i vrati na pravi put.

Moćnici ipak nisu uspeli u svim svojim planovima. Globalizacija je pokrenuta sa ciljem uspostavljanja njihovog sistema moći na celoj planeti. Zapadni svet su čvrsto držali kao i dobar deo istočnog i bilo je dovoljno da bar jedno od Rusije i Kine “asimiliraju”, ono drugo ne bi moglo predugo da pruža otpor. U Rusiji su gotovo uspeli pomažući tajkunima da preuzmu privredu i dobar deo vlasti ali je i Rusija imala svoje Moćnike koji ne da su uspeli da se odupru već su do maksimuma iskoristili “šargarepu” koja im je bila ponuđena. Kina je bez obzira na veliku korupciju u partiju uspela da očuva vlast i saradnjom sa Rusijom zatvara to poglavlje u planovima Moćnika.

Zaključak

Želja za globalnom dominacijom postoji oduvek ali su se tek u novijoj istoriji stvorili uslovi za njeno ostvarenje. Da bi se ona ostvarila mora se voditi vrlo lukava strategija. Prvenstveno se mora obezbediti povinovanje celokupnog stanovništva, bez obzira na nivo moći, što je urađeno preko finansijske zavisnosti, preko neutažive želje za gomilanjem kapitala i ispunjavanjem želja za koje mislimo da su naše. Mora se obezbediti i anonimnost što se ne postiže samo skrivanjem već se ukazuje na nekog drugog – Jevreji, masoni, iluminati… gde god pogledate neka zavera a sve u cilju sakrivanja najveće. Toliko smo sluđeni da odustajemo od razmišljanja. Svi koji stoje na putu: religija, porodica, moralna načela, društvene ideologije… moraju biti “razmontirani” ukoliko se ne mogu prevesti na njihovu stranu. Ovo gledamo svakog dana i toliko je postalo uobičajeno da smo prestali da primećujemo. Ukoliko ipak budu ugroženi onda se neće ustezati od bilo kog poteza koji bi mogao da skrene pažnju sa njih: pokretanje ratova, strah od teških zaraza, vanzemaljaca…

I nije bitno ko su Moćnici imenom i prezimenom, bitno je shvatiti kako taj sistem funkcioniše da bi mu se moglo suprotstaviti. Treba uticati na sve ono što im povećava, odnosno održava moć i tako je gušiti.

Dodatak:

Ubedljivo najraširenije mišljenje je da veliki jevrejski bankari vladaju svetom. Ako je to tačno onda:

• nema govora o anonimnosti iz očiglednih razloga kao ni mogućnosti da se odbrane i sačuvaju moć ukoliko dođe do nekog narodnog pokreta kakav god bio. Jedina zaštita na koju mogu računati je da ih vlast štiti što je vrlo rizično ako se misli ostati na vrhu vekovima.
• treba imati na umu da je Vatikan bio glavni u vremenu uzdizanja tih jevrejskih porodica. Njihovo uzdizanje ne traje samo jedan vek a naivno je misliti da Vatikan nije mogao da prepozna takvu nanvodu pretnju (tu dolazimo do dileme: ili Vatikan nije prepoznao pretnju uprkos milenijumskom iskustvu ili nije imao moć da ih zaustavi – mislim da su obe pretpostavke smešne). Obzirom da su Jevreji na “teritoriji Vatikana” vekovima radili ne može se misliti da su to radili bez njihovog znanja pa čak i odobrenja (koje su sigurno debelo plaćali).
• ne bi smeli zanemariti ni moć evropskih plemićkih porodica koje su u prošlosti javno a danas ništa manje tajno smatrali Jevreje nižim bićima i otvoreno pokazivali mržnju. Znači mrzelo ih je plemstvo, mrzelo ih je stanovništvo a oni se ipak nisu potpuno iselili. Logično je zaključiti da su ipak imali nekakvu zaštitu…

Jevrejima se pripisuje mračna agenda i zbog njihove velike povezanosti i neobičnog zajedništva. Tako se ponašaju sve grupe koje su malobrojne i u neprijateljskom okruženju. Jevreji su u takvim uslovima MILENIJUMIMA i nije nikakvo čudo da su to zajedništvo u stranom okruženju podigli na neobično visok nivo.

Sve ovo ne ukazuje na neku preveliku lukavštinu Jevreja, već naprotiv – kako mogu biti lukavi kad konstantno drže ceo svet protiv sebe. Ovo je možda najbitniji polaz za razmatranje navodne “jevrejske agende”. Na šta pomislite ako krenete u razmartanje ove teze?

Uporno ponavljam da se mora izdignuti iznad detalja ako se misli sagledati šira slika. Detalji su korisni ako se uklapaju u već stvorenu sliku ali su često namerno plasirani da bi odvlačili pažnju.