fbpx

Ostajte ovde (Aleksa Šantić)

Kemal Bećirević - Most

Ne, ne želim sada da pišem o poeziji i stihovima, nešto posve drugo mi se mota po umu i to već danima. Koliko dugo smo spavali i da li smo se rasanili? Da, to je pitanje i nije retoričko.

Godinama unazad, a posebno u skorije vreme dolazi do izražaja, sve češće između ostalih, savet da idemo odavde ako možemo, da odemo i da se ne osvrćemo iza sebe, posebno ako smo mladi i obrazovani.

Zvuči divno, zar ne, tamo, negde drugde, daleko, što dalje će biti bolje. Ceniće nas, adekvatno platiti, držaće nas kao malo vode na dlanu, zar ne? Možda ćemo za nekoliko godina uspeti da napravimo kuće u zavičaju ukrašene kovanim metalom i gipsanim statuama na kojima će nam zavideti celo selo dok smo mi tamo, negde daleko, gde je trava zelenija, vetar povoljni i sunce prijatnije.

Iskreno? Teško je osetiti se živim kada smo u okruženju gde se ide dva koraka napred a pet nazad, gde bi i tapkanje u mestu bilo napredak. Gde se polazi od toga da su svi pametniji od nas i gde je uobičajen savet: drži se sredine i ne talasaj. A ako se neko usudi da talasa, da pokaže svoj san, svoju viziju, svoju različitost, svoj svet, on nailazi na podsmeh i omalovažavanje od strane onih koji jedva smisle prosto proširenu rečenicu koja ima smisla, a kada to uspeju to obično nije ni njihova misao već besmisleno trabunjanje koje su upili sa malih ekrana i drže ga se kao apsolutne i univerzalne mudrosti primenljive na sve sfere života. Da, veliki broj brilijatnih umova je napustio naše prostore (exYu) da bi mogli da zablistaju u svojim delima. Zamislite samo da su ostali i da su imali ovde uslova za to? Rekla sam da neću o poeziji ali nisam pominjala naučnu fantastiku.

Šta će se desiti ako ogroman broj mladih napusti zemlju (što se i masovno dešava) jer su primorani na to? Zemlja, u kojoj vlada nepotizam, dogmatizam, netolerancija i još bezbroj negativnih egzotičnih termina, nije baš pogodna kao mesto za život. I nije, priznajem. No, ko će tada ostati? Stari i nemoćni, prema kojima se ponaša kao da su građani drugog reda, koji, istini za volju, dolaze u centar pažnje jednom u nekoliko godina i to kao uzdanica demokratskog poretka od koga umnogome zavise plate onih koji zalutaju nekoliko puta godišnje u parlament, verovatno iz restorana se prošetaju do poslaničkih klupa dok im se ne slegne obrok. Samo pogledajte donete zakone i videćete da uglavnom ne odgovaraju realnosti, ne odgovaraju našoj realnosti.

Da je stanje u zemlji teško ili bolje rečeno očajno to retko ko može da ospori. No, pitanje je da li trebamo da se ponašamo kao životinje koje napuštaju brod koji tone ili da ostanemo da radimo na tome da ne potone? To zvuči da je u rangu Sizifovog posla ili borbe protiv vetrenjača. Unapred osudjeno na propast.

Ako država koja se trudi da na sve moguće načine uzme od građana porez i rasporedi ga ko zna kako i ko zna na šta (verovatno na nelikvidna državna preduzeća kojima treba dodeliti medalju jer uspevaju da posluju sa minusom iako je to skoro pa logički nemoguće) ako se ona pravi slepa, gluva i nehajna za probleme običnih ljudi, onda šta nam preostaje? Da sedimo i da se žalimo? Nerviramo? Kujemo plan za odlazak? Smišljamo teorije zavere? Plačemo jer nas svi mrze jer smo …. (možete sami dopuniti).

Našim zemljacima je u prirodi da se žale u svoja četiri zida ili u komentarima na raznim društvenim mrežama, a da u javnosti nabace osmeh ili neki kiseli grč koji asocira na osmeh i da se pretvaraju da je sve u redu. Odavno sam pročitala jednu vest koja mi se nesveno urezala u misli i iznova mi se vraća.

Naime, u jednom gradu u zapadnoj Srbiji udruženje paraplegičara i kvadriplegičara skuplja plastične čepove da bi ih poslali na reciklažu. Od skupljenog novca kupuju preko potrebna ortopedska pomagala. Oko pet tona čepova je potrebno za jedna invalidska kolica. Ako je ko na svojoj koži osetio životne teškoće i zaboravnost sistema da ih tretira kao ravnopravne članove društva onda su to osobe sa posebnim potrebama. No, oni ipak nisu kao većina koja sedi i kritikuje smatrajući na taj način da su dali neki doprinos društvu. Oni su zaista nešto uradili tj. oni zaista nešto rade. Koliko je potrebno čepova za pet tona? Koliko je tu želje i pažnje prema onima kojima je pomoć uskraćena?

No, većina nas postavlja pitanje koje su postavljali rimski pravnici kada bi pokušavali da reše neki zločin, a to je „Qui bono“ ili u prevodu kome ide korist. Kome ide korist ako pošumimo određene predele, kome ide korist ako očistimo korita reka i izletišta, kome ide korist ako recikliramo i tako u nedogled? Ako korist (opipljiva korist koju možemo u najboljem slučaju da unovčimo) ne ide direktno ili indirektno nama (po našoj logici) onda interesovanje rapidno opada. Iako se u komšiluku zna ko je kupio nove tapete ili kome je zagoreo ručak nekako izostane da nadležne službe saznaju ko se psihički i fizički iživljava i maltretira porodicu. Znate, naši ljudi ne vole da se mešaju u tuđe stvari.

Problem našeg društva (a kada kažem našeg mislim uglavnom na većinu država exYu) nije od juče, on datira mnogo godina unazad. Rat, razaranja, sankcije, otrovni nacionalizam koji se graniči sa fašizmom je toliko dugo bio prisutan (i dalje je, nažalost) da se nesvesno ukorenio u bića onih koji su bili svedoci svega toga. No, sada stasavaju mlade generacije koje se ne sećaju tih užasa. Mlade generacije koje žele saradnju, korektan odnos prema svima, koje žele napredak i šansu da stvore pozitivnije i odgovornije društvo gde bi bilo mesta za sve one koji su orni da rade i slede svoje talente. Pitam se da li takve mlade snage sa namerom sabotiraju? No, nada treba da bude u tim mladim generacijama, mladim umovima koji bi zauzeli aktivan i pozitivan stav prema okruženju i svojim delima inspirisali druge. No, takvim mladim umovima obično samo vidimo leđa kada napuštaju zemlju.

Ne ostaje mi ništa drugo nego na kraju da pitam ljude dobre volje da li misle da ima svrhe ostati i graditi odgovornije i otvorenije društvo u početku makar čep po čep? Da genijalni umovi koji tek dolaze ne zateknu zatvorena vrata i ne napuste nas kao i ogromna većina pre njih ili ako se pak odluče uprkos svemu da ostanu da ne učinimo sve da čovečanstvo ostane uskraćeno za njihove doprinose. Da svi građani budu adekvatno tretirani, a ne podeljeni u političke i socijalne kaste. Da bolesni ne umiru čekajući lekare satima i njihov pregled ne bude izvestan kao čekanje Godoa. Mogu da nastavim u nedogled ali vreme je neumoljivo, a svaki savet je dobrodošao.

VAŽNA PORUKA ZA LOGIČARE

Vrijeme uvjeravanja prolazi. One koji ne shvaćaju što se događa, treba ignorirati i ne gubiti vrijeme na njih. Poštene, empatične i logične osobe se trebaju okupiti, bez obzira na osobna uvjerenja i svjetonazore. Osim raskrinkavanja, dolazi vrijeme djelovanja brojnim i legalnim sredstvima u gospodarstvu, zdravlju, autonomiji… U protivnom, sve će nas porobiti.

Pitate se što učiniti nakon čitanja ovog teksta? Jednostavno, šaljite i dijelite tekst poštenim, empatičnim i logičnim osobama. Informirajte bližnje o postojanju portala Logično. Priključite nam se na našem Telegram kanalu tako što ćete kliknuti na Vijesti.  Od danas možete komunicirati i pisati nam u Telegram grupi Zajednica. Budimo složni, mudri i jaki.

Svidio vam se članak i
pitate se što možete napraviti?
PODIJELITE ga s PRIJATELJIMA

*Stavovi izneseni u kolumnama su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije portala Logicno.com

Pretplati se
Obavijest
guest
Zaštitite svoje ime u komentarima... REGISTRACIJA
25 Komentara
najstariji
najnoviji najviše ocjenjeniji
Inline Feedbacks
View all comments

POVEZANE VIJESTI

Izbornik