Ovaj prvoklasni igrač, kojeg je krasila skromnost, potiče iz ugledne porodice. Rođen je krajem tridesetih godina u Bačkoj, u Somboru. Obeležio je jednu dekadu srpske i evropske košarke. Ostaće upamćen po mnogo čemu, a svakako brilijanta igra Radivoja Koraća – Žuće čini ga jednim od najboljih igrača u istoriji evropske košarke.
Pored svoje ljubavi, košarke, ovaj mladić je voleo prirodne nauke, slikarstvo, književnost, muziku i pozorište. Jednom rečju bio je svestrana ličnost. Sa majkom Zagorkom, koja je poticala iz građanske porodice Gradinski, i ocem Bogdanom, koji je bio iz svešteničke porodice, seli se iz Sombora u Beograd. Sa 16 godina je postao junior, a samo godinu dana kasnije senior, igrajući za OKK Beograd. Njegov ogroman talenat je prepoznao njegov trener Borislav Stanković. Sa klubom OKK Beograd, kojem je ostao veran, postiže velike uspehe. Bio je najbolji strelac prvenstva 7 godina zaredom, a to je ujedno i najviše u istoriji jugoslovenske košarke. Niko nije ni slutio da se iza stidljivog i draželjubivog mladića krije košarkaški genije.
Igrao je i za Standard iz Lieža– Belgija, i bio najbolji strelac i igrač. Stekao je veliku popularnost u toj zemlji. Imao je 20 godina kada je debitovao za reprezentaciju Jugoslavije za koju je igrao 157 puta. Sa Jugoslavijom je osvojio pet zlatnih medalja, na Balkanskim igrama, od 1961. do 1967. godine. Zatim, pet srebrnih medalja na Olimpijskim, Evropskim i Svetskim prvenstvima, kao i bronzanu medalju na EP 1963. godine. Bio je najbolji strelac kontinentalnih šampionata (u Beogradu, Vroclavu i Moskvi), i najbolji strelac Olimpijskog turnira u Rimu.
Možda ga je njegov trener i najbolje opisao. Kao nekog ko je imao blistavu tehniku, brzinu, ogromno znanje, jačinu i nepogrešivost.
Ostaće upamćen po karakterističnom načinu izvođenja slobodnih bacanja.
Bio je izuzetno skroman i materijalne vrednosti ga nisu zanimale. Obožavao je Crnjanskog, Lalića i Lubardu, bio redovan gost pozorišta i opere. Družio se sa jednim od najvećih pisaca prošlog veka – Ivom Andrićem. Studirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Voleo je muziku i bio je veliki kolekcionara gramofonskih ploča. Bio je prvi koji je doneo prvu ploču Bitlsa u Beograd. Korać je bio povučen i izuzetno pristojan ali voleo je društvo i predstavljao je zaštitni simbol Knez Mihajlove ulice 60-tih godina. Nikada nije stigao na reprizu pedstave “Kosa”, poginuo u sabraćajnoj nesreći u svojoj 30. godini života. Sahranjen je u Aleji velikana. Danas, mnoge ulice u Srbiji nose njegovo ime.
“Za mene košarka nikada nije bila broj postignutih poena ili nastupa u jednom dresu, već stvar osećaja, nečega mnogo bitnijeg i uzvišenijeg”, rekao je.
U predgrađu Madrida je otovrena Kuća slavnih Međunarodne košarkaške organizacije u koju je primljeno 38 ličnosti, a jedna od njih je Radivoj Korać.
Trebao je izdržati put u konc lager. Trebalo je izdržati batine u životu i na terenu, bio je i strpljiv, ponosan , pouzdan i – najbolji (!) , .kad je igrala squdra, onda se u gledalištu nije sjedilo. Nje se jelo niti pilo.. Navijač je bio uz teren, na terenu uz igrače, uz ljude i znalce, koji se troše, daju i ginu za suigrače, prijatelje, kibice, boju i svu raju. koja je bila za njih / nas. Kupovali i prali su svoje dresove ! Moj posljednji susret je bio s R. Koraćem u ogledu “Juge ” i Lokomotive u Tuškacu. OSTALA MI JE U SJEĆANJU DOBRA IGRA STAKLENOG -, KOVAČIĆA MODERNOG KOŠARKAŠA I žučka , R. kORAĆA KOJ.I – NIKADA NIJE “PAO” BEZ borbe PRED PROTIVNICIMA. ŠANSE ZA kORAĆEVIM POTVRĐIVANJIMA I POTVRĐIVANJA DO KRAJA NISU MOGLI DOŽIVJETI ĆOSIĆ I MLAĐI PETROVIĆ.. I NJIMA SUDBA NIJE BILA SKLONA-. MLADI NE ZNAJU… Čitaj više »
Bio je u jednom listu osvrt na njegovu igru u obrani, paje ustanovljeno da igrači koje on čuva postižu najviše koševa. Nije dobro igrao obranu.
veliki igrac i veliki covek.jedan je korac radivoj. neka ga andjeli cuvaju.