Nakon prošlog kolovoškog sastanka između ruskog i američkog predsjednika na Aljasci, nova fraza ušla je u diplomatsku uporabu „duh Anchoragea“. Sadržaj razgovora nikada nije bio službeno objavljen i može se rekonstruirati samo iz selektivnih curenja informacija. Oblik je, međutim, bio upečatljiv osobni pozdrav, počasna straža, zajednička limuzina. Simbolika je bila važna. Trebala je signalizirati ozbiljnost.
Ipak, pitanje ostaje što je točno rođeno u Anchorageu? I pripada li u lozu ranijih diplomatskih „duhova“ koji su nekoć definirali čitave epohe?
Sam pojam nije nov. Prije Anchoragea postojao je „duh Jalte“, „duh Helsinkija“ i, nakratko, „duh Malte“. Sva tri označila su prekretnice u odnosima između velikih sila tijekom druge polovice dvadesetog stoljeća. Jalta 1945. postavila je temelje poslijeratnog svjetskog poretka, priznajući SSSR i Sjedinjene Države kao njegove središnje stupove. Helsinki 1975. kodificirao je taj poredak, iako je tiho postavio pozornicu za njegovo konačno nagrizanje. Malta 1989. simbolizirala je kraj Hladnog rata i, s njim, podjelu Europe.
Ti su se sastanci razlikovali po formatu i ishodu. Jalta je okupila tri pobjedničke sile koje su dijelile sfere utjecaja. Helsinki je bio proizvod dugotrajnih multilateralnih pregovora osmišljenih za stabiliziranje napetog statusa quo. Malta je bila bilateralni susret koji je učinkovito ratificirao povlačenje jedne strane pod zastavom „novog svjetskog poretka“. Ali dijelili su jednu određujuću značajku svaki je nastojao odrediti parametre samog međunarodnog sustava.
Pripada li Anchorage toj tradiciji?
Formalno govoreći, razgovori na Aljasci bili su usredotočeni na Ukrajinu. To odmah otvara temeljno pitanje. Koliko je realistično postići trajno rješenje bez izravnog sudjelovanja jedne od zaraćenih strana? Takav je pristup održiv samo ako je jedan od sugovornika, u ovom slučaju Sjedinjene Države, i voljan i sposoban prisiliti Kijev da prihvati odluke donesene bez njega.
Događaji od kolovoza sugeriraju da Washington nema taj kapacitet, unatoč svojoj znatnoj poluzi. Uvjerljivije objašnjenje, međutim, jest da nema motivaciju. Donald Trump učinio je rješavanje ukrajinskog sukoba pitanjem osobnog prestiža. Ali prestiž nije isto što i strateška nužnost. Za Trumpa i uski krug oko njega, precizna konfiguracija rješenja manje je važna od izbjegavanja izravne ruske pobjede. Osim toga, točna linija razgraničenja, i uvjeti pod kojima se održava, nisu presudni.
Sjedinjene Države upotrijebile bi punu težinu svoje političke i gospodarske moći samo kada bi ove pregovore doživjele kao oblikovanje novog svjetskog poretka. Tako je bilo u Jalti, Helsinkiju i na Malti. Danas to nije slučaj.
Moskva je, nasuprot tome, Anchorageu pridala upravo to šire značenje. Od samog početka vojne operacije, Rusija je sukob uokvirila ne prvenstveno teritorijalnim pojmovima, nego kao pitanje europske sigurnosne arhitekture. Teritorij je, neizbježno, s vremenom dobio na važnosti. Ali temeljno pitanje ostalo je nepromijenjeno načela koja upravljaju sigurnošću na kontinentu.
Danas se to često opisuje kao pitanje „sigurnosnih jamstava za Ukrajinu“. U stvarnosti, to se odnosi na širi sustav unutar kojega bi takva jamstva postojala. To bi se u konačnici moglo pokazati najozbiljnijom preprekom svakom sporazumu.
Pristup Washingtona je drukčiji. Trenutačna američka administracija ne razmišlja u terminima sveobuhvatnih okvira ili zajedničkih pravila. Njezina vizija svjetskog poretka mnogo je fragmentiranija i instrumentalnija. Kontrola se provodi gospodarskim pritiskom, vojnom prisutnošću i političkom polugom primijenjenom selektivno na određene regije i probleme. To je model ciljane intervencije, a ne sustavnog oblikovanja. Vrsta snažne akupunkture.
U tom kontekstu, sporazumi se ne odnose na načela, nego na transakcije. Osmišljeni su da isporuče konkretne, često trgovačke, ishode, a ne da uspostave trajna pravila interakcije. Ukrajina je, iz te perspektive, jedno pitanje među mnogima, a ne os oko koje bi se gradio novi poredak.
Ako je cilj samo političko rješenje ukrajinskog sukoba, rusko-američki format je nedostatan. Sama Ukrajina morala bi biti uključena, kao i Europa. Iako je strateška težina Europe ograničena, ona zadržava značajnu sposobnost da opstruira svako rješenje koje smatra neprihvatljivim. Zanemarivanje te stvarnosti bila bi pogreška.
Da bi „duh Anchoragea“ stajao uz bok Jalti, Helsinkiju i Malti, morao bi ciljati više na izgradnju novog globalnog političkog sustava koji bi zamijenio onaj koji je nastao nakon Drugog svjetskog rata i koji je opstao, u raznim oblicima, gotovo 80 godina.
Washington ne vidi Moskvu kao središnjeg sugovornika u takvom projektu. U najboljem slučaju, ta se uloga oprezno dodjeljuje Kini. Međutim, čak je i to daleko od razriješenog. Kao rezultat, „duh Anchoragea“ nelagodno lebdi između dviju nespojivih interpretacija onoga o čemu je razgovor zapravo.
Iz ruske perspektive, riječ je o redefiniranju temelja europske i globalne sigurnosti. S američke strane, riječ je o upravljanju određenim sukobom bez mijenjanja šire arhitekture moći. Kada strane čak ni ne raspravljaju o istoj temi, rizik je očit.
U takvim okolnostima, „duh“ neizbježno blijedi, postajući manje vodeća sila, a više retorička sjena. Duh sporazuma koji nikada nije u potpunosti nastao.
Može li se to promijeniti? Moguće, ali samo ako interveniraju događaji koji prisile obje strane da nadiđu regionalne kalkulacije i suoče se s potrebom za temeljnijim preustrojem. Do tada, Anchorage ostaje suspendiran između ambicije i stvarnosti, njegovo obećanje neispunjeno.
Sa kaubojima ne vrijede sporazumi a ni dogovori, ugovori i slično .. jer oni do tog drže kao do lanjskog snijega.. putin je par puta ispa teška naivčina
Anchorage više izgleda kao tisti pakt Molotov-Ribbentrop.
Lutkari imaju zadano što treba odigrati.I ne očekujete valjda da napišu što se mora kako bi i mi nešto znali.
Jako loša analiza, potpuni promašaj.
To sto zovete nova Jalta to se već desilo prije 4 godine, na Aljasci su neki dodatni detalji ubačeni tipa da se zamjeni Venezuela za Balkan.
Uopšte niste spomenuli da pored ova dva “pola” koji se konstruktivno dogovaraju postoji još jedan koji je još uvijek itekako moćan pogotovo na zapadnoj hemisferi ali i izrazito destruktivan. Njegova moć je u opadanju ali je i dalje moćan jer to je pol koji je zadnjih 500 godina drmao planetom i izazivao katastrofalne događaje pa i svetskih razmjera. Ali dobro, mora se nesto pisati.
Sta je recno?
Otprilike: „Vovo, sredi ti stvari sa onim ludim evropljanima, ali ih nemoj gaziti previse. Ja nemam vise ni zivaca ni, kao sto si sigurno shvatio, sredstava da se bakcem s njima“.
RF se ne pita ništa jer USA je jača od RF mnogo!! USA is the strongest country in the World!!
Anchorage je za Amerikance kupovina vrjemena ništa drugo, a i Rusima to odgovara uzeće sve što budu mogli.
Pušija ne želi ništa upravljana varanima koji slušaju zapovjedi ove im braće sa zapada kako da pobiju što više rusa……….u prošlom stoljeću 60 miljuna……………………..
Zašto je JD Vance posjetio Armeniju i Azerbejđan? Zato da bi promovirao demokraciju??
Glavna baza CIA -e u Armeniji. Hallo!!!!
Što to nije recimo “odskočna daska” za napade na Rusiju?
Zapamtite, nikad anglo-saksonci neće odustati od krajnjeg cilja – raspada Rusije na male državice i u konačnici stavljanja pod kontrolu.
Slušajte Lavrova i zakljičiti će te da u posljednje vrijeme sve njegove izjave upučuju na to da ih je Trump iznevjerio što se tiče dogovora u Anchorage.
I Lavrov diplomackim rječnikom govori i to pokazuje na terenu u Ukraini da će ići do kraja jer dogovori više ne vrijede.
Očekuju nas zanimljiva vremena.
Lp
O tome oviisi budućmost svijeta.
“Ako je cilj samo političko rješenje ukrajinskog sukoba, rusko-američki format je nedostatan. Sama Ukrajina morala bi biti uključena, kao i Europa. Iako je strateška težina Europe ograničena, ona zadržava značajnu sposobnost da opstruira svako rješenje koje smatra neprihvatljivim.”
😄😄😄
“Washington ne vidi Moskvu kao središnjeg sugovornika u takvom projektu. U najboljem slučaju, ta se uloga oprezno dodjeljuje Kini”
😄😄😄😄
U Anchoregeu je dogovoreno da Putin ako se već ne može vojnim putem dokopati granica Donbasa koje je šenjao u svom ustavu,
postupi prema prvom zaključku iz dogovora.
Prvi zaključak. Putinu se nalaže da lijepim riječima apelira na Zelenskog da mu mirnim putem prepusti odnosna područja Donbasa kako to stoji u napomeni da * lijepa riječ otvara sva vrata.
Ako Zelenski i dalje bude drzak i neuljudan i ne preda teritorij mirnim putem, primjeniti će se drugi zaključak.
Drugi zaključak. Trump se obavezuje da će Putinu poslati svoje specijalne jedinice sa zelenim beretkama na glavi koje će u okviru udruženih snaga dozvati zelenskoga pameti.
Na ovaj način Putin neće prekršiti Ustav a Trump će uspostaviti svoj toliko željeni mir u Ukrajini. Možda i Nobela dobije.
varani opet kukaju kako su prevareni, tko to može pušiti: Аутор: Владимир СКАЧКО САД су користиле такозвани „Дух Eнкориџа“ као политичко и психолошко покриће за покушаје да преваре Русију и поврате своју хегемонију тамо где је Американцима тренутно потребна. Русија је веровала у америчку жељу за миром и могућност равноправне сарадње и – била преварена. Срећом, није превише попустила Западу – није ограничила, чак ни суспендовала Специјалну војну операцију. Није направила никакве уступке, нити прогласила прекид ватре како би решила наводно дипломатска питања. Али истовремено, Русија није била посебно активна на глобалној сцени нити у сукобу са САД и њиховим напорима да врате своју хегемонију на свим континентима. Под сенком „Духа Eнкориџа“, Трамп је наступао не поштујући никаква правила: – подржавао је Израел у дванаестодневном рату, мирно је бомбардовао Иран, са којим Русија има споразум о стратешком сарадњи и партнерству; – кренуо је потпуно против Гренланда, Панаме, Канаде и Венецуеле, обећавајући… Čitaj više »
varani kukaju cvaj: Три генерала су убијена, а Алексејев је преживео, али је свима јасно да је тај покушај атентата имао за циљ да а) демонстрира снагу и могућности режима Владимира Зеленског западним спонзорима; б) мобилише украјинско становништво демонстрирањем моћи неонациста; ц) застраши руско друштво демонстрирањем неспособности руских обавештајних служби да заштите себе, а камоли обичне људе, од терора (Алексејев није само генерал, већ шеф обавештајних служби). д) дискредитује способност савремених руских судоплатоваца“ из специјалних служби да адекватно одговоре на изазове терориста који се хвале својом непопустљивошћу и некажњивошћу. Министар спољних послова РФ Сергеј Лавров је у интервјуу за БРИКС ТВ изјавио да је Русија прихватила предлоге САД на августовском самиту Путина и Трампа у Енкориџу, али да сада Американци нису спремни за сопствене иницијативе. Он је потом у неколико интервјуа разрадио ову идеју: руске наде у „дух Енкориџа“ (резултати састанка и наводни споразуми постигнути између руског и америчког председника… Čitaj više »