fbpx

Dječak s padobranom

Dječak s padobranom

Tišinu sobe probudilo je lupkanje prstiju po vratima. Prvo blago, a zatim sve jače. Majka je otvorila vrata i ugledala uplašenu komšinicu Nevenu, koja je rekla isprekidanim glasom:

Oh, komšinice Majo, da samo znate…?!” “Šta? Šta je bilo, komšinice Nevena?” Majka je željela da što prije sazna šta je to uznemirilo njenu komšinicu.

Znaš… dok sam prolazila kroz selo, zapazila sam… Šta si zapazila? Veliki šareni padobran, da – padobran! I to na krovu Perine štale” počela je objašnjavati Nevena, hvatajući zrak. “Neko se spustio u naše selo! Nije to niko od naših iz sela, jer nikoi nema tako skup i velik padobran…

Bog zna ko se to spustio u naše selo… Možda je i kakav bandit?!” Sobom su prostrujale i majčine zabrinute riječi, koje su dopirale i do djece koja su se, tobože, nečega igrala, a u stvari gutala su svaku riječ. Nakon što su popile kavu, Nevenka i Maja su, kao, morale da odu do sela, pokušavajući da pred djecom sakriju svoju znatiželju zbog neobičnog zračnog posjetioca. “Djeco, ja ću malo otpratiti komšinicu, imam i nekog posla u selu, a vi da se niste ni maknuli iz kuće!” naredila je majka, hvatajući korak da sustigne Nevenku koja je već grabila uz prašnjavi puteljak.

Kad su mama i Nevena već zamakle za drveće na brežuljku preko kojega se zatim protezao put prema selu, dječaci Mijo i Aladin su okupili oko sebe sestrice i strogo im rekli: “Idemo i mi, da vidimo šta se to dešava. Idemo malo, a vi budite mirne kao bubice! I nemojte slučajno da kažete mami, da smo izlazili!

Kad su dječaci već nestali iz prozorskog vidokruga, i sestre su izašle iz kuće i počele da se kamenčićima igraju u dvorištu.

Bilo bi dobro da i mi malo prošunjamo okolo!” razmišljala je naglas Julija.

A ko će onda čuvati kuću?” upitala je Nena. “Eto, neka Mira  ostane kod kuće, a mi ćemo se brzo vratiti!” predložila je Julija.

Oh, ne smijem da ostanem sama!” uplašila se Mira. “Zar niste čule da se spustio neki opasan padobranac, možda dođe i ovamo!?

Ovaj  razgovor u dvorištu prekinuo je majčin povratak, koja je već s dvorišnih vrata upitala:

A gdje su vam Mijo i Aladin? I zašto ste izlazile iz kuće?” “U kući je vruće!” brzo je odgovorila Julija. “A Mijo i Aladin… Ah, da, otišli su na brdo Glavicu, da traže gljiva…” “Ma kakvih gljiva? U ovo vrijeme baš nema nekih gljiva… Sve mi se čini da su i oni otišli da vide kakav je to padobranac? !” zabrinula se Majka, upitavši da li su sinovi davno otišli. Nije prošlo dugo vremena, a u dvorište je banuo komšija Pero. Vidjelo se da je uzbuđen.

Dobar dan, komšinice!” rekao je u dahu. “Dobar dan, komšija Pero!” uzvratila je Maja. “Koje dobro nosiš Pero? Šta ima novoga?” “Ima, ima novoga. I to na baš dobroga!  Dođi, dođi da vidiš šta se sve zbiva na krovu moje štale!” govorio je brzo Pero, otvarajući vrata našeg dvorišta i pozivajući majku da pođe za njim, i da vidi šta se to sve događa nad glavama njegovih krava.

Majka je skoro trčala za Perom,  koji je dugim koracima grabio prema svojoj kući i štali, tamo na Glavici i putu prema selu.

Da nisu ono moja dvojica?” upitala je majka, ugledavši na krovu štale dvojicu dječaka. “Da nisu opet napravili kakvu glupost!?

Jašta, dođi samo da vidiš!” pokazivao je Pero rukom na krov štale, na kojem je, zapetljan u padobransku užad, mlatarao nogama Aladin, dok je Mijo pokušavao da ga dokuči i otpetlja.

Upomoć! Upomoć!” vikao je Aladin, šireći ruke i pokušavajući da se nekako spusti na zemlju. Majci su prvo riječi zastale u grlu, a zatim je usplahireno počela trčkarati po dvorištu i tražiti neko rješenje za svoga nestašnog sina.

Hajde, poleti! Aladine, poleti! Što se bojiš?!” smijali su se dječaci.

Jedino se nije smijao Mijo, koji je želio da pomogne svome bratu.

Lotre! Dajte brzo kakve lotre!” povikala je majka, kojoj su se napokon odmotale riječi, pomiješane istovremeno sa strahom i ljutnjom.

Upomoć! Upomoć!” i dalje se derao Aladin, ali mu se glas nekako smekšao, skupio, kada je vidio majku kako maše rukama, kao da bi htjela poletjeti i izvući svoga sina iz opasnog zagrljaja padobrana.

Malo zatim već su uz visoki zid štale bile prislonjene lotre, uz koje se majka odmah počela penjati.

Pusti, Majo… Ja ću!” povikao je Pero. No, Maja je već bila na sredini drvenih pregrada, i Peri je još samo preostalo da pridržava lotre.

Ej, Aladine, Aladine, otkud tebe đavo donese na ovaj krov?! Čuvaj se!” govorila je Majka, držeći Aladina za nogu i pomažući mu se da se nekako ispetlja iz zamršenih konopaca.

Spašavanje je trajalo nekoliko minuta, i – na svu sreću – sve se je dobro završilo.

Ma, otkud tebi na um pade da letiš padobranom?” pitala je Majka, spuštajući se niz ljestve i predajući Aladina u sigurni Perin zagrljaj.

Eh, vala, baš si pretjerao!” javi se i Pero, koji je, inače, imao razumijevanja za dječije nestašluke. Pa, i sam je nekad bio dječak!

Htio sam samo da se malo vinem padobranom!” ohrabrio se napokon i Aladin, kad je pod nogama osjetio čvrsto tlo. “Kad sam čuo da se spominje padobran, htio sam da bar jednom u životu s njime poletim…

E, vala, poletićeš ti meni…”, povikala je Majka, trgajući sa jednog drveta ne baš tako malu šibu. Vidjevši to, Aladin je zaista poletio niz brdo Glavicu.

Stani, ma stani! Pašćeš!” vikala je majka, grabeći za Aladinom i mašući šibom.

Mijo je pošao za Majkom, ali je sve više usporavao korak.

Znao je da će se, na kraju, šiba zaustaviti na njegovoj pozadini.

Jer, kao stariji i pametniji, morao je mlađeg brata spriječiti da se ne penje na krov štale i ne ide u – padobrance!

Svidio vam se članak i
pitate se što možete napraviti?
PODIJELITE ga s PRIJATELJIMA

Facebook
Twitter
Telegram
Reddit
Pretplati se
Obavijest
guest
1 Comment
najstariji
najnoviji najviše ocjenjeniji
Inline Feedbacks
View all comments
Sinisa
Gost
Sinisa
3 godine prije

😀

POVEZANE VIJESTI

Izbornik