Kad gosti postanu domaćini

Nekada se tako radujete gostima, a oni vam dođu i – razočaraju vas. A nekada im se ne radujete, a na kraju ste sretni što su vam došli, bili su divni.

I mom prijatelju su tako banuli gosti. Nezvani i neočekivani. Doduše, ne na vrata, kako to rade i oni pristojni i rado očekivani, a i oni drugi, nego na – balkon! I nisu ni namjeravali ući u kuću, čak su uočljivo izbjegavali domaćine. Bio je to par golubova. Moj prijatelj se nikako nije obradovao što ih je vidio na svom balkonu, jer golubovi samo nered naprave i on je ljutito mahnuo rukom prema njima. Supruga ga je smirivala, govoreći kako to nije ništa strašno, šta mogu napraviti dvije ptice i to ne grabljivice?

Nekoliko dana je prijatelj bio u poslu do guše, nije ni zavirivao na balkon, a onda je odjednom supruga vidjela da su golubovi ne samo navili gnijezdo, nego da je golubica snijela dvoje jaja i sad sjedi na njima. Ah! Šta sad da čini, ne može buduću majku potjerati tek tako?! Uskoro će biti i prinove, jer golubovi se, zna on, nakon devetnaest dana izlegu. Žena mu je rekla da ih gleda svaki dan i da joj to nije ništa novo. „Znači, ti si znala i da navijaju gnijezdo?“ „Naravno da sam znala, samo ti nisam ništa govorila jer sam vidjela kako ih gledaš. Bojala sam se da ne napraviš kakvu glupost. Ali čini mi se da si se i ti pomirio s tim da imamo goste?“ „A šta sad možemo, nećemo ih ometati dok čekaju potomstvo“, pomirljiv je bio moj prijatelj.

Onda su mu gosti postali simpatični, često ih je gledao kako guguću, kako su radosni što će dobiti djecu, i tek sad je shvatio zašto se za neke ljude kaže da se „slažu kao golubovi“. Zapazio je kako je početni strah ovih ptica od domaćina gotovo potpuno nestao. Nisu se nimalo uznemiravale ako bi ih oni promatrali ili čak izašli na balkon. Tako im je počeo iznositi i po malo kruha. Kad je supruga vidjela kruh, zvala je muža: „Vidi kako je ovaj golub divan, našao je negdje kruha i donio ga golubici!“ A muž nije htio priznati da je on to donio. Takav junačina, pa da popusti nezvanim golubovima i da ih još hrani?! Taman posla, supruga bi ga garant ismijala!

Malo pomalo, moj prijatelj je sve više bio privržen ovim golubovima. Supruga je bila zadovoljna, ali je rekla: „Dobro da si i ti pokazao razumijevanje, ali kad se izlegu, neka idu!“ „Ama, kako da idu, kud će mali golubići, oni ne mogu odmah letjeti?!“, uznemirio se muž. „Dobro, čim prolete, zatvorit ćemo balkon mrežicom da ne mogu više ući.“ „Eh, čim prolete! Pa kud će onda, to ti je kao da tebe sad neko iz tvoje kuće deložira na ulicu, pa se snalazi!“ „Stani, ne misliš im valjda dozvoliti da ostanu tu? Nemoj misliti da će biti sami, jer i mladunci će načiniti tu gnijezdo, pa njihovi mladunci, pa tome neće biti kraja! Ovo više neće biti naš balkon, nego njihov. Neće oni biti gosti, nego domaćini!“, nije se žena zaustavljala. A muž je opet bio pun razumijevanja za golubove: „Ma, hajde, bona, i ne treba nam taj balkon! Kad si posljednji put izašla na njega? Evo, meni ne treba nikako. Neću ga zatvarati i kvit!“, bila je definitivna muževa odluka. Ženi je preostalo samo da uzdahne: „Eh, ostasmo bez balkona! Sad smo u svojoj kući gosti, a golubovi su nam domaćini!“