fbpx

Kako izgledaju muška posla?

Žena i muž

Vikend je i prirodno je da se radni čovjek raduje tim neradnim danima. Da se odmori. Da se bavi hobijem, da radi nešto za svoju dušicu. I ja se, sav sretan što sam dočekao još jedan vikend, sa zadovoljstvom zavalih u fotelju ispred televizora, uzeh oba daljinska upravljača u ruke, i na moju sreću nađoh odmah kaubojski film koji upravo počinje.

Ali… Naši stariji su imali jednu izreku: Ne da se siromahu sitno samljeti! Eto ti moje žene:

”Možeš li mi pomoći da okačim ove zavjese koje sam oprala? Ne mogu sama.”

Već se htjedoh pobuniti, jer zaboga, vikend je, treba malo predahnuti, ali se suzdržah. Srećom, mogao sam od prozora malo vidjeti i televizor, pa sam ipak ostao u kontinuitetu što se filma tiče. Čim smo okačili zavjese, odmah sam nastavio tamo gdje sam prekinut – gledati film iz udobne fotelje. Ali, ne prođe ni pet minuta, eto opet moje žene, sad sa zahtjevom da joj pomognem pomjeriti jednu ogromnu posudu u dvorištu u kojoj raste veliki razgranati grm, a za što joj taj grm služi, vjerujte da pojma nemam!

”Samo brzo, gledam film!”, pokušavam ja sakriti ljutnju što me prekida, a u meni već kuha. Što me ne pusti na miru kad zna koliko volim kaubojske filmove?! A vikend! Na brzinu pomjerim onu posudu i već pomalo ljutito sjedam na još toplo mjesto kako bih dogledao film do kraja. Ma nisam popio ni pola piva, koje sam ovog puta sam (!) uzeo iz frižidera, da nekad poštedim ženu, kad nasta buka usisivača! Pa sve baš oko mene, pa podigni desnu nogu, pa podigni lijevu… Sreća je što je film bio strani, titlovan, pa sam ga mogao i dalje pratiti. I kad žena završi sa usisavanjem, odahnuh, jer eto, napokon  dočekah da na miru odgledam ostatak filma. Ali hoćeš! Taman kad se približava rasplet u filmu, moja nesposobna žena opet traži pomoć: Sad joj trebam pomoći da pomakne stol, da ispod njega može izvući tepih i usisati prašinu! Dobro, stol jest težak i ne može sama, ali otkud baš sad?! Zar nije mogla sačekati bar tih pet minuta da se završi film!? Ne mogoh više izdržati, nego planem:

”Pa dobro, dokle ćeš me maltretirati?! Disati mi ne daš!”

E, onda moja žena meni reče kako sam ljenčuga, ništa ne radim, a ona mora sve sama. Ne ostanem ni ja dužan, nego potegnem svoje argumente, ali džaba! Ona ima jezičurdu da je deset muškaraca nadlajati ne može! Objašnjavam joj kako ja radim muške poslove, a ona ženske. Zar to nije normalno? Ali ne, njoj nije!

”Šta ti to radiš, koji su to tvoji ‘muški’ poslovi?”, unese mi se ona u lice.

”Pa, radim sve muške poslove u kući. Sve, odreda!”

”Koje, navedi neki?”

”Evo, ko ti je promijenio gumice na slavini u kuhinji? Ja! Jesam li proljetos obrezao jabuku u dvorištu? Jesam li ošišao živu ogradu? Jesam li ti sklopio onaj ormar koji si kupila? Ko ti je promijenio sijalicu u kupatilu? A ko ti izvozi smeće svakog drugog četvrtka na ulicu? Evo, ko ti je danas pomogao ovo sa zavjesama, pomicanjem stola, one posude…”, raspucao se ja sa nabrajanjem šta sam sve uradio. Ma, ne da se ona moja! Ne! Sjede ona, uze olovku, te sve što sam nabrojao (a u međuvremenu ja se sjetih i da ja tjeram auto na servis, i da sam se brinuo oko zamjene stakla na prozoru kad ga je mali komšija loptom razbio, i da sam prije dva-tri mjeseca izvezao veliki otpad na ulicu i još koje-šta što mi je palo na pamet), popisa, izračuna koliko sam vremena potrošio za to, pa još to pomnoži sa dva. Kaže – za svaki slučaj. I pokaza mi rezultat: Za godinu dana, ja sam bio zauzet ”muškim” poslovima pet radnih dana! Onda poče nizati svoje obaveze, ali one koje radi svaki, ili gotovo svaki dan: priprema jela, pranje suđa, pranje rublja, peglanje, čišćenje, kupovina, i tako dalje. A sve me povremeno pogleda, ono hinjski, i pita je li tako, je li istina da sat vremena sprema jelo, da petnaest minuta pere suđe i sve tako redom.

A ja, šta ću, ne mogu reći da nije tako?! I izračuna ona kako, nakon redovnog radnog vremena odradi još stotinu pedeset radnih dana! Ja se preznojavam i panično smišljam kako da se izvučem, i sjetih se:

”A znaš li ti koliko sam ja u firmi radio prekovremeno?!” Lice mi se ponovo ozari, eto, nekako ću se izvući! Ali moja žena i ne trepnu, nego samo hladno reče:

”Naravno da znam. Evo, u ovom su fasciklu (Ustaje i uzima fascikl) svi izvodi tvojih zarada, a evo i godišnjeg izvještaja. Piše… samo da vidim… piše da si za prošlu godinu imao sto dvadeset prekovremenih sati. To ti je, znači petnaest radnih dana. Usput da kažem, i ja sam imala osamdeset prekovremenih sati na poslu, a zaboravila sam ih malo prije ubrojati.”

Uh! Šta ću sad?! U trenu shvatih da ne trebam od jednog zla praviti i drugo, pa zaključih kako bi bilo mudro popustiti, i to odmah, dok nije kasno,  i tako se nekako izvući iz živog blata, a kasnije… Ah, naći će se već neko rješenje!

”Pa jest, ti stvarno radiš više”, popustljivo priznah, misleći kako će to biti dovoljno. Al’ malo sutra!

”Jest, radim, ali ti to ne cijeniš!”

”Ama cijenim!”, uvjeravam je ja, a slutim da će me neko zlo strefiti, i ne znam šta mi bi pa provalih i ovakvu glupost: ”Samo ti tvoji poslovi i nisu tako teški, a možeš ih raditi i usputno. Eto, praviš ručak, i pomalo pričamo, ili gledaš TV istovremeno…”

”Onda bi mogao i ti malo probati te lake poslove. Hajde da se mijenjamo: ti radi ove lake, ”ženske”, a ja ću teške, ”muške” poslove?”

Da vam ne pričam kako je razgovor tekao dalje! Uglavnom, obrlati me, smota, i ja pristah da se zamijenimo. A već sutradan, moja žena dođe s posla, i – pravo u fotelju. Htjedoh je pitati šta ćemo jesti, ali se sjetih da sam ja sad domaćica. Uh, šta ću sad? Zavirujem po kuhinji, ali nikako da se snađem i nikako da skontam od čega početi, pa ipak zaključim da je bolje oprezno se raspitati:

”Hoćemo li jesti?”, pitam, a ispod oka gledam neće li se žena smilovati i nešto konkretnije poduzeti.

”Naravno, umirem od gladi. Čim postaviš.”

Vidi, vidi! Računa da ja napravim, ali i da postavim jelo. Da, istina je, i ona je to radila, a dogovorili smo se…

”Nikako nemam ideju šta bih napravio. Šta bi ti željela?”

”Svejedno mi je, samo da bude brzo.”

Hm! Opet ništa. A i ja sam gladan kao vuk i nestrpljiv da se što prije najedem. Odlučih biti otvoreniji:

”Hajde, mogla bi ti još danas napraviti nešto da prizalogajimo, a ja ću sutra?”

”Ne dolazi u obzir! Dogovor je dogovor!”

”Ali ne znam šta bih mogao napraviti? Hajde, ja ću raditi, a ti mi govori šta treba?”

”Dobro, ali to je zadnje što ću ti popustiti. Da vidim šta si kupio od namirnica?”

”Kupio?! Nisam ništa, zar nisi ti kupila?”

”Ja? Pa zar se nismo jučer dogovorili?”

”Ah, zaboravio sam da i to treba! Ništa nisam kupio.”

”Onda idi prvo kupi, evo ti spisak šta treba, pa onda dođi da nastavimo.”

”Pa tek sam se raspremio, sad da se opet spremam, pa kad se vratim opet raspremam… Zar ne možemo nešto drugo jesti?”

”Možemo samo namazati sendviče, ali ti to ne voliš.”

”Hajde, neka danas bude tako, da ne idem i da ne čekamo na ručak ko zna do kada?”

”Aha, sad kad ti praviš jelo, onda bi mogli i sendviči, a meni mjeriš je li dovoljno toplo, je li svježe, jesmo li to i nedavno jeli…”

Otišao sam ja i do prodavnice. Kupio sve što je trebalo, onda sve po njenim uputstvima napravio večeru. Poslije toga oprao suđe, sve spremio na svoje mjesto. Vijesti nisam dobro ni čuo, jer je voda pljuštala dok sam prao suđe. U tren oka je prošlo vrijeme i trebalo je na spavanje, a ja sam bio sav slomljen. Sutradan je bilo još gore, jer sam morao i nešto peglati, a došle su nam komšije pa sam morao praviti kavu, a onda ponovo prati, i jedva sam dočekao da legnem i spasim se muka. Trećeg dana sam već išao na posao da se odmorim, kako bih mogao raditi kod kuće, i bio nervozan da sam se bio spreman svađati i sa samim sobom ako niko drugi to ne bi htio. Nisam imao kud, nego povijena repa doći ženi i reći da sam naučio lekciju. Zamolim je da se vratimo na staro, a ja ću sad sigurno bar znati cijeniti njen rad. I pomoći ću kad bude tražila.

A žena – ko žena! Dovoljno joj da joj makar kažeš da je razumiješ, i ona ti oprosti. Preuze ona opet ono teško breme na sebe, a ja odahnuh. Uh, kakvo rasterećenje! Nisam ni znao kako mi je bilo lijepo. I sad je sve super, osim što me počela brinuti jedna nova briga: Šta ako mi se ženi šta desi, razboli se, ne daj Bože, ili… Uh! Baš je teško biti muškarac!

0 0 vote
Ocijenite članak
Pretplati se
Obavijest
guest
3 Comments
najstariji
najnoviji najviše ocjenjeniji
Inline Feedbacks
View all comments
Osoba C
Gost
Osoba C
3 godine prije

Sve radim. Čisti multipraktik. Da me nema, trebalo bi me izmisliti.

Brainstorm
Gost
Brainstorm
3 godine prije

zene, molim lijepo,
1. isperite sudje cistom vodom. ne ostavljajte pjenu da se susi na sudju
2. ne ostavljajte lopaticu i metlicu na stolu, pa makar to bio podrumski stol
3. birajte vrijeme za usisavanje stana dok je On u kupaonici!
hvala na razumijevanju

Ivan1
Gost
Ivan1
3 godine prije

Slatke muke Ive Kobaša.

POVEZANE VIJESTI

Izbornik