Potući se ili ne?

Dok sam bio mali, nije mi bilo strano potući se s drugom djecom. Sve do četvrtog razreda to mi je bio „omiljeni sport“, a onda sam se sasvim promijenio.

Kasnije sam shvatio da nisam ja taj koji mora sve nepravde ispravljati, pogotovu ne batinama. Nastojao sam biti podalje od žarišta sukoba, nekada postupao po pravilu „pametniji popušta“ i nikada se više nisam tukao. Osim u jednom slučaju, koji u stvari, i nije bio prava tuča. Ipak, taj događaj mi je ostao u sjećanju kao doživljaj koga se nerado sjećam i kojim se ne ponosim.

Radio sam u školi i tog dana sam dežurao. To je značilo da sam bio dužan osigurati provođenje kućnog reda. Na odmoru u školu nije bilo dozvoljeno ulaziti nepozvanim licima, ali se nekako toleriralo da momci, ako ne prave nered, zavire i vide nakratko svoje djevojke, da se neki drugari nakratko nađu i progovore. Kada istekne veliki odmor, svi gosti moraju napustiti školu i mora biti tišina na hodnicima, da se nastava može odvijati u miru.

Čim je zvonilo za početak novog nastavnog sata, zamolio sam nekoliko mladića neučenika koji su se tu zatekli da izađu kako bih zaključao vrata. Oni su izlazili uz šaljive opaske, a i ja sam im nešto šaljivo odgovarao i sve je išlo normalno, osim što je jedan mladić zastao i nije išao ka izlazu. Primijetio sam da me nekako ljutito gleda, ali sam se pretvarao da to ne uočavam, da je sve u najboljem redu. „E, hajde, molim te, još i ti, pa da zaključam vrata, a sutra slobodno ponovo dođi!“, vrlo blago, čak s osmijehom ga zamolio, ali je njemu nešto „prekipjelo“. Drsko mi je odbrusio, ne pomjerajući se s mjesta: „Šta se ti tu frajerišeš?!“ Nisam se iznervirao, samo sam mu mirno rekao da to nije nikakvo frajerisanje nego da moram raditi svoj posao, moram držati čist hodnik i mir za vrijeme nastave, a ako to ne učinim, direktor me može pozvati na odgovornost. Ali on je na to prosto poludio, počeo mi psovati majku, vrijeđati i prijetiti kako ćemo se obračunati kad me vidi u gradu. Pored mene su stajali dežurni učenik i učenica, maturanti, i bilo mi je neprijatno. Znao sam da ne smijem dozvoliti sebi da me isprovocira i da se sve pretvori u sukob, ali on se nije micao s mjesta i samo je mljeo uvrede. Odlučio sam nešto poduzeti. Uzeo sam ga za nadlakticu tako da sam ga čvrsto stegnuo i oštro pritisnuo vrhovima prstiju s unutrašnje strane podlaktice, a taj pritisak na određenom mjestu je veoma bolan. Poveo sam ga prema vratima, a njega je toliko boljelo kad se bio počeo opirati da se odmah predomislio i lako sam ga doveo do izlaznih vrata. Međutim, čim je izašao i čim sam mu pustio ruku, on je ubacio stopalo između vrata i štoka tako da ih nisam mogao zatvoriti. Nisam ga mogao uvjeriti da izvuče nogu i napusti školu, a pred dežurnim učenicima nisam mogao sprovesti u djelo nakanu koja mi je tad pala na pamet pa sam njima rekao da idu u na svoje mjesto u portirnicu, a ja ću ovo riješiti. Kad su oni otišli, naglo sam svojom petom udario, nagazio, po prstima ovog mladića, da je odmah poskočio i izvukao nogu, a ja zatvorio vrata i otišao do dežurnih učenika.

Taman smo odahnuli što smo se otarasili napasti, a neko je zakucao na vrata pa je dežurna učenica otišla vidjeti ko je, da bi otvorila vrata ako treba. Ali se vratila i prije nego je stigla do vrata rekavši mi: „To je opet onaj!“ Rekao sam joj da ostane u portirnici, a ja sam otišao do vrata. Otvorio sam ih, a on je pokušavao da uđe, što mu nisam dozvolio, govoreći mu da ne bude dosadan, da napusti školsko dvorište inače ću zvati policiju na što je on prijetio kako će me sačekati u gradu i obračunati se sa mnom. Rekao sam mu da tamo može, ali ovdje ne i nekako se opet okrenuo i uputio ka izlazu, a ja vratio ka portirnici. Ali nije prošlo ni pet minuta, on se ponovo pojavio i još drskije mi psovao i galamio, tako da sam već počeo pomišljati da mu očitam lekciju na malo drukčiji način. Učenike sam poslao u portirnicu, razgledao dobro dvorište i školske prozore i koliko sam vidio, nikoga nigdje nije bilo, dakle, nema svjedoka. Otvorio sam vrata i rekao ovom momku da napusti dvorište, da me ne navodi da izađem iz škole, jer će to biti loše po njega, na što je on opet poludio. E, tada sam samo na tren iskočio i uradio ono što su nam govorili dok su nas obučavali džudo vještinama da ne smijemo nikada primjenjivati osim u samoobrani. Prosto sam razbio tog mladića o tlo, i ne osvrćući se vratio se u školu. Operacija je trajala dvije sekunde.

Nakon dvije-tri minute ponovo se čulo kucanje na vratima. Pred njima je stajao ovaj mladić sav krvav i tražio da ga pustim da se opere. Rekao sam mu da ako još jednom pokuca da će biti još krvaviji i zatvorio vrata, a on se više nije pojavljivao. Već mi je bilo jasno da sam pretjerao, ali sad više nije bilo moguće ništa promijeniti. Nadao sam se samo da će to nekako nezapaženo proći. I tako je i bilo nekoliko dana, ja sam već počeo ne misliti na taj neugodni događaj kad sam dobio poruku da me zove direktor. Nisam znao zbog čega, ali otišao sam odmah. „Kakvih je to problema bilo za vrijeme tvog dežurstva neki dan? Čujem da je bilo i batina?“, pitao me je sa zagonetnim izrazom na licu. Uh! Kako li je samo saznao? U glavi mi je prostrujalo stotinu misli. Pomislio sam i da sve negiram, niko nije vidio konkretno šta se zbilo. Ili možda ipak jest? Da bih dobio na vremenu, počeo sam: „Pa, bilo je nekih problema“. „Znaš šta, neka si ga prebio, čini se da se s nekima drukčije i ne može. Ma, zvali smo policiju više puta, ni oni im ništa ne mogu, malo ih odvedu, popričaju s njima i ništa! Ali pazi ubuduće…“, nije ni čekao dalji moj odgovor direktor i tako me riješio daljih muka.

Ali ova priča još nije gotova. Jednog dana me zovu nešto hitno u SOFK da potpišem jedan dokument, a meni treba desetak minuta do tamo i toliko za nazad. Zamolim kolegu da me zamijeni, a ja onako u trenirci otrčim, obavim to i vraćam se žurno u školu. Već je dobro zagrijalo, oko podne, na ulici tek poneki prolaznik, a ispred mene, uz same zgrade po hladovini ide onaj momak s kojim sam imao sukob. Pružim korak i sustignem ga, stavim mu ruku na rame i kažem: „Napokon, evo mene s tobom u gradu, kako si i tražio!“ On se trže, spetlja se pa će zamuckujući: „Šta… šta sam tražio… ne znam…“. „Rekao si da se trebamo naći u gradu i riješiti neke nesporazume, pa evo, tu sam!“, podsjetio sam ga. „A, to je ono kad sam bio pijan… Znaš, izvini…“, izvlačio se on. „E, sad! Nisam baš primijetio da si bio pijan, ali neka ti bude. A sad, pošto si se ti meni ispričao, ispričavam se i ja tebi. Nije ni od mene bilo lijepo ono što sam uradio, ali tako su se nekako sve zvijezde poklopile. Nego, da mi zaboravimo šta se desilo?“ I njemu je laknulo i kasnije, kad bismo se ponekad sreli, pozdravili bismo se kratko i ipak hladno i nastavili svako svojim putem.

I to je priča o mom posljednjem fizičkom obračunu kojim se, rekoh već, nimalo ne ponosim. Ko radi – taj griješi. A zaslužujem li baš vješala – procijenite sami.