Dužijanca – svečanost u slavu žita

2 komentara

Čovek koji obrađuje zemlju zna koliko truda, znoja, teškog rada i neizvesnosti prati svaki rod na njivi, od trenutka kada baci seme u zemlju, dok ne nikne i ne donese rod. Zbog toga kada je zreo rod ubran, a uzdah olakšanja prati poslednji izlazak na njivu, iskonska potreba čoveka je da to proslavi.

Obeležavanje uspešnog kraja višemesečnog truda leži u korenu Dužijance, jedinstvenog praznika koji se slavi u žitnici na severu Srbije. Dužijanca od davnina u svakom domaćinstvu znači proslavu trenutka kada se načini poslednji otkos žita, ono unese u salaš, i počinje da se mesi hleb od novog zrna. Simbolika tih događaja, seže u daleku prošlost i znači mnogo više nego razdraganost koju danas donosi, jer je tada dobra žetva označavala da će narednih meseci sigurno biti hleba na stolu.

Dužijanca je danas, naravno, mešavina turističkog, folklornog i tradicionalnog. U Subotici ona je gradska manifestacija koja se obeležava ravno 106 godina, odnosno od trenutka kada ju je katolički sveštenik Blaško Rajić iz domova i sa salaša gde se do tada proslavljala dobra žetva, preneo u crkvu, a iz nje i na gradske ulice. Novi rod prilika je za opštu svetkovinu.

Savremeno obeležavanje praznika Dužijance ima svoj „hod“ koji se poklapa sa ciklusima u prirodi, odnosno nova Dužijanca počinje sa osvećenjem tek niklog žita u rano proleće. Potom se organizuju aktivnosti kao što su preskakanje vatri na praznik svetog Ivana Cvitnjaka, da bi se u julu aktivnosti intenzivirale. Jedna od posebno atraktivnih je takmičenje risara, odnosno žetelaca. Obično se odredi domaćin manifestacije, salaš čiji gazda označi jednake parcele nepokošene pšenice. Dan određen za takmičenje risara je izuzetno svečan, i počinje u ranu zoru, kada se izlazi na njivu, muškarci da bi naoštrili kose, a žene da bi ispelele „užad“ – upletene tanke snopove slame kojima će potom uvezivati naramke pokošene pšenice. Potom sledi pravi žetalački doručak, sa domaćim kiselim mlekom, šunkom, paradajzom, lukom, paprikom i pokojom rakijom da ubrza pokrete. Dok sunce polako odskače na nebu i suši rosu na stabljikama pšenice, risari staju u kolonu, zajedno sa svojim pratiljama risarušama i počinju žetvu. U ovom slučaju nije bitno samo biti najbrži, već i pokošenu pšenicu uredno povezati, za to su zadužene risaruše, i poslagati „u krstine“. Ovo takmičenje je tek podsećanje na nekadašnji način košenja, ali i od tih desetak ili dvadeset minuta, „pucaju“ leđa i jasno je koliko se nekad poštovao hleb umešen od zrna do kojeg se došlo nakon ovako teškog rada.

Centralni trenutak svake Dužijance je u avgustu predaja hleba, umešenog od novog žita, domaćinu, a u savremenoj verziji ove manifestacije, gradonačelniku mesta gde se održava Dužijanca. Po pravilu hleb predaje najlepši par izabran na ranije održanim Dužijancama na salašima i naseljima. Posle toga, sledi veliko narodno veselje, igra se kolo, svira, peva i veseli do dugo u noć.

Slike i ukrasi od slame

Početkom 20. veka meštanke naselja oko Subotice počele su da pletu i prave predmete od slame. Od jednostavnih detalja, prstenja, ukrasa za kosu, lančića, veoma brzo ovladale su veštinom i pravile krune od slame, da bi potom vredne ruke ovih žena otkrile u slami novu mogućnost, slikanje slamom. To je zahtevan i osetljiv posao jer je potrebno imati dobru slamu, najbolje od starih žitnih sorata, pa potom tu slamu potapati u vodu, sušiti, ispravljati, seći i na taj način je pripremiti za slikanje. Umetnice, ali i retki muškarci koji im se pridruže, u stvari slikaju teksturom i nijansom slame negujući originalno stvaralaštvo koje postoji samo na severu Bačke.

najnoviji najstariji najviše ocjenjeniji
Obavijest
vodonoša
Gost
vodonoša

hvala. samo da napomenem: to što je katolički pop ‘uzeo’ svetkovinu, nije nužno dobro. Uzeli su i uskrs (proljeće/Jarilo/Đurđevdan) i božić (zimski solsticij) i sve ostalo… sad sjedaju i na prvi maj..

Son of Alerik
Gost
Son of Alerik

Kažu da se ono što stvarno vrijedi – ne može kupiti. Pritom se uglavnom misli metaforički na ljubav, poštovanje, prijateljstvo što ostavlja prostor diskutabilnom. Ono što ne ostavlja nikakav prostor za rasprave jest – prošlost. Bolja ili gora, ne može se kupiti, ni mijenjati. Tradicija jest dokaz prošlosti, poveznica s davninom, korijenima. precima. Netko je poželio od svakodnevnog napraviti blagdan, slavu u čast čovjeka i Boga. Drugi to prihvatili, obogatili svojim idejama, doprinosima, utkali u kolektivni um, blagdan u vlastitu identifikaciju. Do jučer smo svaki dan završavali u znoju lica svoga, ovisni o kiši, Suncu i ljetini. Živjeli skromno, ali… Pročitaj više »

POVEZANE VIJESTI

Izbornik