Domaći gosti

… Životni putevi doveli su nas  u Njemačku, gdje smo tražili svoje parčiće neba i kruha. Tražili smo i prijatelje, jer bliska riječ najljepše ispunjava prostore u kojima se ponovo pokušavamo pronaći.

Dragan je, jednog predvečerja,  došao iz firme i uz poljubac tiho rekao:

“Draga, u sabotu sam  pozvao kolegu iz firme Karl-Heinza na ručak. Doći će sa porodicom.”

“U redu, mili, baš se radujem prvoj posjeti u tuđoj zemlji, samo se plašim, da se nećemo dobro razumjeti…”, radost je ozarila Julijino lice.

U sunčano aprilsko popodne Julija i Dragan su se pripremili da dočekaju prve goste. Lijepo je imati prijatelje, posebno kad se nađeš u drugoj zemlji, mislili su.

“Evo, stigli su! Molim te, Dragane, otvori vrata i pozdravi goste!” zamolila je Julija, spuštajći na stol vazu sa cvijećem.

Karl-Heinz je srdačno pozdravio Dragana i Juliju, a zatim predstavio suprugu:

“Das ist meine Frau Rosa-Marie.”

Visoka, mršava plavuša, naboranog lica,  u naručju je držala bebu.

“Ovo je moja Štefanie, kćerka moje supruge iz prvog braka”, rekao je Karl-Heinz.

Julija se ljubazno osmjehnula i pokretom  ruke zamolila goste da se udobno smjeste. Još je slabije poznavala njemački jezik, pa joj je Rosa-Marie objašnjavala kako se zove koji kuhinjski predmet:

“Ovo je Loeffel (kašika), Messer (nož), Gabel (viljuška)”.

Julija je pažljivo ponavljala: Loeffel, Messer, Gabel…

“Oh, ćevapčići!» uzviknuo je Karl-Heinz, “gut, gut!“

Julija se osmjehnula, jer su lijepi i oni putevi zbližavanja koji vode kroz stomak.  Poslije ručka, vrijeme je teklo u igri s djecom, Štefanie se igrala s malom Draganom, a odrasli su pokušavali da im jezičke barijere ne umanje radost družena. Na rastanku, Karl-Heinz je rekao:

“Dođite  nam u goste za moj rođendan, zajedno ćemo na televiziji gledati  i nogomet“.

“Hvala na pozivu, baš volim nogomet”, odgovorio je Dragan, obradovan time  da više neće  živjeti sami, a u neposrednim razgovorima  i brže naučiti njemački jezik.

…

Sunčanog  majskog dana, Julija i Dragan  su sa kćerkom Draganom tramvajem pošli poznanicima u posjetu, u dio grada Berkersheim. Karl-Heinz ih je srdačno dočekao:

”Sretno nam došli (Herzlich Willkommen)!”

Supruga Rosa-Marie je ih takođe pozdravila, izvinjavajući se da još mora nahraniti bebu. Poslije kafe, Dragan i Karl-Heinz su uz ćaskanje gledali utakmicu, a Rose-Marie je razgovarala s Julijom. Nešto je tiho govorila i pokazivala rukom,  kao da je  htjela povjeriti, kako Karl-Heinz voli alkohol. Karl-Heinz je Draganu takođe u povjerenju pričao o njegovim bračnim problemima.

Na rastanku je Karlheinz poželio da proslave zajedno novu godinu, što su Julija i Dragan otvorena srca prihvatili:

“O, biće nam posebno drago! Rado ćemo dočekati novu godine zajedno!”

Za doček nove godine Julija je pripremila po običaju, kao u domovini, pečenu prasetinu, sarmu,  pitu, razne vrste kolača…  Sve je bilo spremno, čekali su na goste, ali oni se nisu pojavljivali. Veče je teklo mirno, kroz prozor su posmatrali odsjaj svjetla u Frankfurtu, grad je svjetlucao u novogodišnjem raspoloženju. Julija i Dragan su se tačno u ponoć nazdravili, i jedno drugome poželjeli sretnu novu godinu! U mislima su bili uz najdraže u domovini.

Gradom su rakete prosipale dugine boje, sve je bilo čarobno, neopisivo.

“Mnogo mi je žao, što nemamo društvo i da nam nisu došli gosti”, tiho je rekao Dragan.

Odlučili su da idu na spavanje. U trenu je neko pozvonio… Dragan je ustao, otvorio vrata, i pred vratima ugledao Karl-Heinza, blijedog, zateklog lica, iskolačenih očiju.

“Zaboga, Karl-Heinz ,šta se desilo?” upitao je zabrinuto.

“Moram da vam ispričam istinu”, rekao je Karl-Heinz. „Upravo sam na moju odgovornost napustio bolnicu i hoću da vam bar poželim sretnu novu godinu!“ „Takođe, i tebi, Karl-Heinz, i tvojoj porodici želimo sretnu novu godinu!“ rekli su Julija i Dragan skoro uglas.

Julija ga je zamoilila da nešto pojede, jer toliko je toga već bilo na stolu.

“Ne, hvala ti, Julija, upravo su mi u bolnici ispumpali stomak”, jedva je disao, izgovarajući riječi. “Dragane, već sam ti pričao o mojim bračnim problemima, da mi je žena tajno u hranu stavljala antabus  tablete protiv alkohola, i danas sam jedva ostao živ. Imao sam sreće,  da je kolega Klaus došao da me poveze na posao, ležao sam u banji na podu polumrtav, odmah je pozvao  hitnu pomoć. Moja supruga me prvi put večeras  nazvala u bolnicu, da mi kaže da je u četvrtom mjesecu trudnoće. Kakvo iznenađenje!”

Dok je govorio, suze su mu tekle…

“I eto, sad razmišljam, da li da idem kući ili da se vratim u bolnicu, možda bi bilo bolje da odem bez traga… Oprostite, želim vam laku  noć.”