Poistovećivanje religije sa nacionalnim identitetom

Poistovećivanje religije sa nacionalnim identitetom, zastava BiH i lice čovjeka sa tetovažom identiteta
0

Srbin nije Srbin ako nije pravoslavan, Bošnjak ne može biti Bošnjak ako je rimokatolik, a Hrvat nije Hrvat ako je musliman. Istorija je učinila svoje, i kada kažete da je on Bošnjak, za njega se podrazumeva da je on musliman, i obrnuto, ako kažete da je on musliman, zna se, on je ujedno i Bošnjak. I tako za sve ostale narode.

Evropa je odavno, još u prvim vekovima po rođenju Hristovom, ponela titulu „hrišćanske Evrope” i kao takva ostaće dosledna svojim merilima i principima tokom svoje istorije. Vera je bila upravo ta koja je oblikovala i formirala određene države, i kao takva odredila pravce u kojima će se formirati nove i mlađe generacije. Koji vek kasnije u Evropu sa Turcima dolazi i islam, koji će svoja uporišta ostvariti u Bosni i Albaniji. Slika Evrope se menja, pa tako i njena slika o religioznosti. Hrišćanstvo prestaje da bude dominantno u vladajućim krugovima, i njegova moć opada. Hrišćanstvo se deli u XI veku na pravoslavno i rimokatoličko, a posle i u XV veku na protestantsko. Pojedine države su zadržale svoju narodnu religiju, i kao takvu uzdigli su je na državni nivo i poistovetili je sa svojim nacionalnim bićem.

Balkan je zbog svog specifičnog geografskog položaja bio raskršće vera, naroda, i kulture. Hrvati su primili hrišćanstvo iz Rima, a Srbi iz Carigrada, i upravo je tu i bila granica koja ih je razdvajala. Podelom crkve podelila se i Evropa, na pravoslavni istok i katolički zapad. Balkan kao takav, zbog kasnijeg dolaska i muslimana, postaće društvo u kome su prisutne sve najvažnije svetske religije.

Kada govorimo o sadašnjoj slici Evrope, hrišćanstvo je dominantna religija, a samo u tri države evropske unije crkve su udignute na državni nivo. A to su: pravoslavna crkva u Grčkoj, rimokatolička crkva na Malti, anglikanska crkva u Engleskoj, kao i protestantska crkva u Danskoj. Ove crkve su ujedno i nacionalne crkve.

Jerusalimski Balkan

Što se tiče religijske slike Balkana, to su svakako hrišćanstvo, pravoslavno i rimokatoličko, kao i islam. Rekli smo, Srbi su pravoslavni hrišćani, Hrvati su rimokatolički hrišćani, a Bošnjaci su muslimani. Istorija naših naroda nam je pokazala, da još od Starih Slovena vera se veoma cenila i igrala je važnu ulogu, jednostavno utkala se u dušu našeg čoveka. Kada govorimo o našim ljudima, svakako mislim na sve narode iz bivše Jugoslavije, zato što govorimo sličnim jezikom, mentalitet nam je isti, delimo zajedničku istoriju, i živimo jedni pored drugih. Naš narod je iz ogromne i prevelike pobožnosti protkao religiju u svoju nacionalnu dušu i kao takvu je izjednačio sa svojom nacionalnošću. Srbin nije Srbin ako nije pravoslavan, Bošnjak ne može biti Bošnjak ako je rimokatolik, a Hrvat nije Hrvat ako je musliman. Istorija je učinila svoje, i kada kažete da je on Bošnjak, za njega se podrazumeva da je on musliman, i obrnuto, ako kažete da je on musliman, zna se, on je ujdeno i Bošnjak. I tako za sve ostale narode. Ova pojava je okarakterisana kao „etnofileizam“, odnosno isticanje vere ispred nacije. Ovakav jedan stav našeg naroda tokom istorije doneo je i puno konflikata, koji su se vodili upravo zbog religijskih razlika. Naravno da su tu uticali i određeni drugi faktori, ali nekako najlakše je svima bilo prepustiti religiji. Zanimljiva je činjeninca da su naši ljudi živeli skladno, dugi niz vekova, bez obzira ko si i šta si, poštovao se čovek, koji je bio na prvome mestu. Kada je nacionalizam počeo da raste, tada je počeo i etnofiletizam da se dublje razvija.

Danas je stanje takvo da su nam politička dešavanja donela mnogo nemira, a opet se nekako sve to prelomilo o leđa religije, koja sama po sebi ne predstavlja nužno zlo. Osnovni principi vere jesu ljubav i mir, ma koja vera to bila. Različitost jeste ono što treba da nas ujedinjuje, jer zapravo možemo da se pohvalimo da smo jedistveni u svetu zbog naše istorijske, kulturne i religijske baštine. Činjenica je da smo tu, i da ćemo tu i ostati, sa svim našim komšijama ma koji oni bili, različitost treba da predstavlja ono po čemu ćemo biti prepoznatiljivi. Mada trebamo pustiti da i zub vremena učini svoje, sigurno postoje mnogi koji su bili svedoci nemilih dešavanja i sigurno im nije lako, no takve ne treba silom moliti za oproštaj, već trebamo strpljivo čekati njihov otpust. Kako god, vera je tu i ona čini nas takve kakve jesmo, ali nećemo zaboraviti da je cilj vere pomoći, a nikako odmoći.

POVEZANE VIJESTI

Izbornik